Okvir za platformu

Jure se prenuo iz drijemeža. Zvonilo je kad je otvorio oči i kad je starački sjeo. I kad je stenjući ustajao, zvonilo je. Pogledao je na zidni sat između portreta Maršala – lijevo, i uokvirene fotografije mosta na Neretvi - desno. Jedanaest sati i pedeset minuta.

- Ja sam - začuo je poznati glas. Zovem da te pitam što misliš o ovome što se jutros događa. Slušao si današnje vesti?

- Ne – odgovorio je Jure prepoznavši Jožin glas – govori glasnije jedva te čujem. Nisam slušao vesti. Ne slušam radio. Što će mi, kad jedva čujem?

Joža je čekao da Jure završi solilokvij o zdravstvenom stanju. Znao je da je Jure odavno nagluh. Znao je i to kako mu svi u kući polude kad sluša radio ili prati tv program, jer on ponešto čuje samo kad je ton na maksimalnoj jačini. I još mnogo toga o Juri znao je Joža bolje i od samoga Jure. I kad je Jure završio odmah je započeo s viješću dana zbog koje je i nazvao staroga druga.

- Uapsili ga. Iznenada. Onako mučki. Upali u kuću, stisnuli ruke u lisice i pod šmajserima spakovali ga u istražnu ćeliju.

Jure je čuo samo „ćeliju". Pojačao je slušni aparat zataknut za uho.

- Koga smo apsili? Tko je u ćeliji? – upitao je.

- Naš Petar.

- Šta kažeš!?

- Sve današnje vesti započinju njegovim apšenjem. Kao da je reč o kriminalcu, zločincu. Znaš li šta mu pakuju?

- Ajde ne pričaj gluposti!

- Govorim ti što su mu natovarili na kičmu. U krivicu. Kao teret.

Petar i krivnja – povezao je Jure. Zna on da je u Petra ne može biti.

- Petar nema nikakve krivice, on nije teret. Uvek je bio na liniji. Znam ga od njegove sedamnaeste godine. On je, kako se ono kaže, tvrd ko stena. Ne odstupa od zadanog kursa. Tko je prošao kroz moju topničku diviziju taj je heroj. Petar će uvek da nosi velik teret, a nositi teret naše revolucije nije krivično delo. On je živa istorija i soclističke izgradnje.

Uspuhao se nagluhi drug Jure i odmah predložio – Sazovi sastanak. Da raspravimo. Drugarski, iskreno. Ja ću pred svima reći kakav je Petar borac i drug. U svim etapama našega soclističkoga razvoja Partija se na njega oslanjala. Sazovi sastanak i ja ću da im kažem.

Joža nije znao treba li žaliti sebe što je nazvao Juru, ili Juru izgubljenoga između revolucije, partije i slušnoga aparata. Kad je već nazvao, zbog viših interesa, odlučio je nastaviti.

- Slušaj! Nisu ga uhapsili naši. Uhapsila ga je milicija, oni kažu – uhitili, ova nova policija. Taj MUP kako ga zovu. MUP ga je svezanoga odveo u zatvor. Počeo je lov na nas – naježio se Joža.
 

Jure se razbudio. Nekad je i on volio lov. Kad se više nije imalo koga loviti, učlanio se u Lovački savez Jugoslavije. Bio je strastveni lovac. Tri puta lovio je i u društvu Maršala. Ali lov koji spominje drug Joža nije mu se svidio.

- Neka love, ništa uloviti neće, revoluciju se ne može uloviti! Recmi, čiji je taj MUP? Tko tamo komanduje?

- Hoće, hoće, lovit će i ulovit će. Moramo da se organizujemo. Nije bitno tko će tamo da komanduje, bitno je tko će da donese odluku, tko je naredio apšenje. Shvati ozbiljnost situacije!

- Slušaj ti mene Joža! Pito sam te tko tamo komanduje, ti znaš od šezdeset i šeste, od Rankovića... sve je to razvodnjeno. Nije važno što su apsili, bitno je da znamo tko komanduje, čija reč je izvršna, odakle će vetar da puše.

- Ponavljam, shvati ozbiljnost situacije - uporno će Joža.

Jure se naljutio.

- Ja sam uvijek shvaćao ozbiljnost situacije! Shvaćao sam sve ozbiljno i ozbiljno sam se borio u svim situacijama sve do Centralnoga komiteta. Moja borba je moj život. I tvoja borba je tvoj život. I Petrova borba je kao tvoja i moja. Naša borba je naša revolucija. Šta od toga može da bude ozbiljnije? Mi smo uvek bili revolucioneri, četrdesetprve i osme, šezdesetšeste, sedamdesetprve... A one koje revolucija poveže, ne može nitko više da razveže. Jel' jasno? Nitko!

- Ali, uapsili su ga. Briga njih za našu borbu. Inter'suje ih ono što je bilo posle borbe, poslije oslobođenja. Znaš li što to znači? Oni hoće da pljunu na našu stvar, na temelje naše tvrđave. Na sve što smo izgradili i što imamo da sagradimo.

- Znam, znam. Operacije neprijatelja su pojačane. Opet dižu glave. Negde je, izgleda, popustila naša gvozdena pesnica. Kako ih neutralisati? Treba zbiti redove i budno motriti neprijateljske aktivnosti. Suzbiti ih u korenu. Hteli su da imaju državu, neovisnu, evo im je – dali smo im državu. Šta još hoće? Revoluciju ne damo, ni po koju cenu!

- Petrovo apšenje poruka je i tebi i meni i revoluciji i Partiji. Evo, to ti je Petrovo apšenje, majku im fašističku. Što im je nedostajalo u našoj državi? Za koga smo izgradili tvrđavu naših naroda i narodnosti? Dali smo im i samoupravljanje. Tko ih je terao u samostalnu... da ne kažem... razumeš ti mene, neovisnu? Šta bi još od nas, dva puta dali smo im državu. Onomad i nedavno. Onu i ovu. I ovu i onu!

- Ma jasno, fašisti. A tko drugi može uapsiti klasno svjesnoga Petra? I šta ćemo sad, ajd recmi, jel' da tražimo pomoć Partije? Ili odmah drugova iz naših republika? Koliko su oni danas jaki, a?

- Od njih možemo da očekujemo samo osudu protiv probuđenih aveti prošlosti ovde u regionu. Petra oni ne mogu da izvuku.

- A tko onda može?

- Antifašistička Evropa? – zapitao se Joža i odmah ugrizao za jezik.

Na te riječi drugu Juri skočio je tlak. On je Europu jedva trpio i podnosio tri mjeseca u godini. Bila mu je dobrodošla tijekom ljeta kad je Švabama, kako je nazivao sve Europljane, iznajmljivao apartmane u Barbatu, nedaleko poznate rivijere.

- Joža! Ma, recti meni gde je bila antifašistička Evropa kad smo gazili šumu, kad je švapska đulad zviždala iznad naših glava? Nigdje. Itler ih spremio pod šapku. I njihove antifašiste i Evropu. Šta oni tamo znaju o Petru, tebi i meni, o Sutjeski i Drvaru, o Romaniji... o našem Titi? Ništa. Jebeš ti Evropu, sve je to buržoazija – plamtio je Jure revolucionarnim žarom, kao i onda kad su pod njegovim zapovjedništvom frcala priznanja o suradnji sa drugom Staljinom.

- Misliš da nam Evropa ne može da pomogne ni onda ako joj otvoreno saopćimo da se ovde ponovo rađa fašizam i restaur'še endehazija?

- Baš to mislim. Kome je Evropa pomogla? Da nam je htela da pomogne ne bi dozvolila rasturanje bratstva i jedinstva. Ako nam Beograd ne pomogne, onda nema pomoći. Na Moskvu ne računamo otkad je dozvolila secesionistima da nam rasture tekovine. A London je daleko. Imamo li koga u Beogradu?

- Opet ti - Beograd! Pusti Beograd. Ovdje se željezo kuje, ovdje, u Zagrebu. Reci, što radi Jugoslav? On, on bi morao znati što se događa. Ako ne može ništa da učini, neka barem javi odakle vetar puše.

- A što radi!? Provodi platformu i stalno ovdje i u svetu upozorava na opasnosti. Slažem se. Neka ispita pozadinu priče. A što kad ispita odakle vetar puše? Što ćemo da radimo onda?

- Onda ćemo da znamo je li apšenje Petra ozbiljna pretnja. Ili taktički manevar i provera naše snage i pripremljenosti.

- Kažeš - snage. Ja jedva držim slušalicu. Ali, u pripravnosti jesam. Snage više nemam.

- Mislim na politčku snagu, na njezin raspored na društvenom frontu. Mislim na Petra u apsani. Mislim na ono što će on tamo da kaže ako će mu pukne film. Mislim na tebe i sebe i sve istaknute drugove. Pa što rade naši organi? Cijelo jutro mislim i već me boli glava – iskreno je priznao drug Joža.

- E, da smo mlađi! Vidjeli bi fašisti kako se apsi. Ma, što apsi! Kad smo mi gonili njih padali su ko' muhe. A sad bi zunzare da apse naše gorostase. Jednoga Petra. Našega Petra, ej! Apsili bi revoluciju! I što još kaže vest? – pao je drug Jure unatrag u naslonjač nestrpljivo očekujući odgovor.

- Da će Petar da bude u istražnoj ćeliji možda cijeli mesec dana. Da je osumnjičen po dvije osnove. Prvo, kažu, dao je komandu, da zaslužena kazna stigne tamo neku grupu zaostalih fašista, oni izvrću - civila i ratnih zarobljenika, mamu im mamičinu. Drugo, da je i sam ubijao poražene snage. Pa nego šta je... i dobro je da je! Tvrde da postoje živi svedoci, neki seljaci koji da znaju i mesto gde ih je bacio. Iskopali su, ma nemoj, nekakve kosti. Tko zna čije, možda i životinjske. Ma lažu!

- Što ti misliš o tome?

- Ma nema i ne može da bude nikakvih svedoka. Ili su poturili ustaške kosti. Revizija istorije, ej! To je napad na antifašizam. To ja o toj tužbi mislim – rezolutno odreže Joža.

- Nikoga mi nismo ubili bez razloga. Nikoga bez komande. Uvijek s razlogom i po komandi! Pravilno.

- To su bili sporadični slučajevi. Čišćenje terena od zaostalih bandita i ništa više.

- Sporadični, tako je. Petar nikad nije radio sporadično. Uvijek je bio na razini zadatka, sistematičan i pouzdan. Nijedan zadatak nije odbio. Znači, ne sude ga za sporadični slučaj. Onda je sigurno u pitanju revizija historije. A koga će to da interesuje? Koga? Klasnog neprijatelja! Poražene snage! Apsiti druga Petra, borca s ratnim putom kakav nema nitko, njega apsiti usred bela dana pred kamerama, eeej!, u pravu si, nije to samo tako i neće to da prođe tek tako. Neće nitko da nam repragumu... reprogram'je povest. Revolucije mi, neće!

- I ja kažem. Neće. Imamo i mi svoj mup. Mi smo oslobodili zemlju, mi. Oni nikoga nisu oslobodili. Oni su rasturili Armiju. Oni su oterali Srbe. Oni su zaratili u Bosni. Oni su pljačkali ovaj narod u ovoj zemlji. I takvi da sad apse nas koji smo stvorili Armiju, oslobodili zemlju, oterali Švabe, udarili temelje izgradnje na ovim prostorima. Šta je to ako nije fašizam? Šta je to ako nije revizija historije? – bjesnio je drug Joža.

- Da. Mi smo, bogaramu, oslobodili zemlju! I znamo cenu slobode. Mi smo je platili. Ne može se točak istorije vratiti unatrag. Joža, mi smo se borili da točak istorije ide napred, da ga umjesto buržoazije gura revolucija, onako, jel', ko što motor goni auto. Revolucija zna što su točkovi historije. Njih povezuje osovina. Osovina revolucije je bratstvo i jedinstvo. I zato naša revolucija nema cenu, koja budala može da bude protiv brata i suživota. Ona je pobedila i nitko osim nje nema pravo da piše našu istoriju i da čačka po njezinom stomaku ili točkovima. Ne damo! Revizion'stima ne smemo da damo Petra. Oni neka se bave sporadičnim iskapanjima jama, neka im mantijaši nad njima popuju i krste. Koliko god jama iskopali - šta je to prema Jasenovcu? Sitna boranija.
Joža je zastao.

- Onda su me zvali iz štampe da im dam izjavu, kao istaknuti revolucioner, svedok vremena. Posle je banula i televizija. Celo jutro strka. Rekao sam im sve. Neka se zna istina.

- Tko će da brani Petra?

- Sredio sam mu advokata. Našeg najboljega, znaš ga, onog prekaljenoga, naš proveren čoek. On zna sistem, i naš i njihov. I zna drugove. I naše u njihovim redovima i njihove u našim. I zakone. Stare i nove ima u malom prstu. Zna on i šakom da lupi! Već je dao saopćenje. Negira sve šta revizion'sti Petru pakuju, zna se da tamo čišćenje bandi nije bio njegov rajon. Znamo i to da u našim redovima nije bilo dvostruke linije komandovanja. Prema tome revolucija je čista. Nema mrlje.

- I šta ćemo sad?

- Šta ćemo?! Aktivirat ćemo naše resurse. Sve do jednoga. Neka shvate s kim imaju posla i u koga su dirnuli. Jure, oni su takli u samu suštinu revolucije. Oni podrivaju temelje Partije. Diraju nam u sve. Pljuju na tekovine. Nije to prosečno apšenje. Jure, pred nama je nova ofenziva. Ako treba idemo u juriš.

- Kako ću ja da jurišam ovako bolestan i star?

- Ma, nećeš da jurišaš. Imaš ti konja za trku. Odmah zovi i reci da ispita stvari. Neka da saopćenje za štampu. Mišljenje. Bilo što, samo da je verno našoj platformi. Oni apse odozdo, a mi ima da ih začepimo odozgo. Neka istina izađe van. I neka ispita detalje, ne kaže se uzalud – đavo je u detaljima. Kad skupimo vesti napravit ćemo analizu i istjerati pacova. Pacovima nema mesta u sistemu.

- Tako je. Informisati se pa onda analiza stanja. Da vidimo u kojem su stanju oni, da ocenimo u kojem smo stanju mi. Moramo da izađemo iz ovog napuhanog stanja prije nego se požar proširi. Jesi li rekao novinarima da Petar boluje od šećera, da je imao moždanu kap, da se noću budi i komanduje - Juriš drugovi! - da je on invalidno lice iz NOB-a, da je penzionisan još šezdeset i nekoje, majku im, pa on je nosioc ordena NOB-a s Maršalovim likom i lentom... Tito mu je orden lično zakačio! A oni sad ovako!

- Dobro su informisani, majku im ustašku sve znaju, ali neće da priznaju našu platformu i revolucionarni rad. Razumeš? Platformu, nju moramo ispočetka, stalno da namećemo, ona je naša snaga. Ja sam im rekao okvir platforme. Revizija povesti. Fašizam. Aveti prošlosti. Dizanje glave poraženih snaga. Antifašizam u opasnosti. Oslobođenje četrdes'pete je temelj. AVNOJ i ZAVNOH. Sve sam im ispričao kako treba da bude – kazao je drug Joža.

- Dobro si rekao. Ako hoće da sude Petru neka menjaju Ustav. Pa da vidimo ko' će da ga menja. Kojom platformom. Mater im šovinističku! Ne možeš iz Ustava baciti tekovine. Jesi im i to ponovio?

- Zaboravio... Nisam više onaj stari. Više sam na pregledima po ambulantama nego u odbrani tekovina, ali ovo danas je prevršilo svaku meru – priznao je Joža, pa zabrinuto dodao – ako ih odmah ne sprečimo, sutra će da nas šalju na tko zna čije i kakve sudove... A, znaš šta... možda nam se osvećuju što smo samo njihove i nijednoga našega poslali u Haag da celu deceniju dokazuju nevinost?

- Pusti priču! Drž' na liniji advokata Nebila i pazi da se ne razmaše fašistička propaganda. Ja ću odmah da zovem. Ajd zdravo – prekinuo je razgovor drug Jure.
Nekoliko minuta kasnije zazvonilo je na jednom zagrebačkom brijegu. Čim je tajnica podigla slušalicu prepoznala je glas:

- Jel' moj Jugoslav gore? Hitno je. – kazao je.

- Dobar dan druže Jure! Ma tu je, ima sastanak izbornoga štaba, pričekajte časak, spojit ću vas direktno Predsjedniku Republike.

Nenad Piskač