Jedriličarki putopis

Bilo je to...

Eee, a ki bi se to sad više moga sitit koja je to bila godina; a jena u zadnjih dvajs i pet.

Baš san ariva u Vodice, a posli jene nezaboravne đite. Kako je krenulo, more bit da mi još dođe u pamet i godina ...i misec, a more bit i datum. Samo triba počet otvarat «fioke» u ovomu momu zaruzinavu mozgu. Ma ruzina je samo izvanka, da se razumimo. Samo je triba pogratat zeru. A i Uskrs je, pun štumak, ali je i puno srce... sićanja.

Dunkve, ariva san u Vodice, sa dvi lipe puno dobre šinjorine: mati i kći. Kći je sedmicu ranije ispekla zanat pod idrima i zaslužila bome, ma čistu peticu. Čak san i ja, ajmo reć ka niki stari vuk...vučić, pa s nogu. Sve je bilo dobro doklen san ja drža timun, a ona skakala... pa krati, pa ne krati, pa marenda, pa španjulet, pa diš se izjutra u pet uri sa sićon mora uglavu, ma dobro, ni baš bija sić, bila je čaša, čašica... tek toliko; ka je vanka tako dobar vitar, a ona spi. Sve je bilo dobro doklen san ja drža timun. Ma ka san se odluči pridat jon timun... žensko je, pa ni užanca da toliko skače, poteže, a i ja san niki morski vuk.... vučić, a ona mi bidna došla u goste... ka san se odluči pridat jon timun, ni sam nisan bi svistan ča san učini. A bilo je to mislin nigdi okolo Planke, prikvečer..., ali dobro, da mi se štorije ne izmišaju, ostavit čemo tu za niki drugi put. U sve, pa san s nogu, izvadila mi mast, biće za refat mi sve ono u sedmicu dan, doša san u Vodice ka da san regatava misec dan na samačkoj regati.

Neka.

Dobro je bilo.

Pa je onda zvala mater(a mater joj je ditinstvo provela idreći u malin klasama) da dojde s nami. I tako, dan po dan, sedmicu po sedmicu, eto nas utri (mater, kći i ja) do Vodica. A tu me čekala posada na brodu, da nisan ni zna na kojen. Nazva me prijatelj da su judi dobili taj brod sedmicu dan ono ka niku kompenzaciju za što ti ja znan što, pa sad in ka triba skiper. I dobro, ni prvi ni zadnji put, da triba, ma prvi put da nisan zna na koji brod gren. A i postalo mi je već sveisto.

Prijatelj mi je naša misto za moj brod di ga moren ostavit sedmicu dan, a moje dvi, u stvari mater, bivša jedriličarka, napravila je na njemu obid za prste oblizat, ka za oproštaj. Bilo je tu svega (na brodu od njanci osam metri) i lešade i njoka i punjene paprike i ko bi se svega sitija. Biće san je ovon điton vratija u ditinstvo pa mi se tila zafalit. Sve to zaliveno dobro sa svin ostacima ostataka (vina naravno) sa broda, tek toliko da se ne da na kvasinu.

I... poslin svega, mater je pošla lipo ubit oko, mala (ni baš mala - dvadesetišest, ali tako se reče) je bacila đir po rivi i našla 'moj' brod, s 'mojon' budućon posadom, a kako je brod bi pun lipih muškića, oma se komodala i pripomistila kod njih. Nije daleko pošla. Brod je bi vezan oma uz naš livi bok. I tako san sad ima prigodu vidit na ćem ću idrit sedmicu dan; deboto usve četiri dana, nisan ni zna, jerbo su samo na četiri dana dobili brod.

Došlo je vrime da se upoznamo. Posada vesela da veselija ne more bit - sve pjano. Gledan jenoga, hokejaš, poslin san sazna, miri pasarelu, pa, pa bi priša ne bi priša. Jedva je uspija. Strovalija se nekako u kokpit.

A brod... legendarna regatna 'pila' JOD 35, bez suvišne konfekcije, bez kužine, frižidera...samo sedan-osan jedara smištenih u provu, zajedno sa kondutom, a u krmu 'skupno ležišće', sve ostalo u 'kontra stampi', što će reć, sve lišo, nikdi špaker, nigdi frižider... komu triba nek si kupi (bome momci su i kupili, plastične pjate, bocu za kuvanje, frižider torbu... sve). Gledan ja gledan, nakon što smo se upoznali, ako se to more tako reć u onom veselom stanju i pitan:

-«Momci jeste li vi kad idrili na ovome?»

-«Nismo, zato i trebamo skipera» - odvrate.

-«Krasno!» - kažem - «A jeste li ikad idrili na nečemu, bilo čemu?»

-«Nismo, zato smo i tražili skipera. Mi u stvari nismo tražili nikakav regatni brod, mi smo tražili samo da se malo provozamo. Pa smo dobili ovaj, a gazda kaže da baš ima pravog skipera za ovaj brod. Pa eto, tako smo sad na njemu» - odvrate u kvintetu, svaki sam za sebe.

-«Krasno!» - govorin - « I sad vi ovako pjani mislite da ćete na njemu jedrit, ovakvi...« - promjenim ja dijalekt, videći da ovi svi vuku lagano na NW.

-«Dakle» - nastavin, sad već autoritarnijim tonom - «Momci, da se mi nešto dogovorimo, ako vi mislite da ću ja jedrit ovako s pjančinama, varate se! Kako vas nije sram, sportaši!! Slušajte ovako, do sutra da ste se maksimalno rastriznili, mene se ne tiče hoćete li vi sad ovako nastavit lokat u noć ili nećete, ali sutra ujutro u osam da vas vidim trizne i pribrane, postrojene ko curice tu isprid broda. Jel dogovoreno?... U protivnom, ja se neću ni ukrcavat, iman ja tu svoj brod, para iman i bez vas, a od vas očekujen maksimalan angažman sutra i idućih dana, bez alkoholiziranja» - završin svoj belcanto, pribacin se priko ograde i pođen i ja malo ubit oko, da materi (od male) pravin društvo (figurativno rečeno, ima san ja i svoju kabinu na brodu).

Društvo se naglo uozbiljilo, počele su nike aktivnosti koje su vukle na pospremanje palube i kokpita, a ja nisan ubi oko ni zeru, nego san onako ležeći razmišlja što ću sutra na regatnom brodu s onih pet pjaničina. 'Mala' je ostala još koju uru s njima u kumpaniji a sve kako bi se izvitrija saki trag alkohola, kako Barba ujutro ne bi naša ništa. I nije, vrime će pokazat, kako ne vaja bit uvik puno oštar s judima. Triba jemat malo tolerance. Barenko litru, za rezervu.

Sve u svemu, diga san se izjutra u pet, oprostija od 'svojih' curica a ispred broda, onog drugog, u šest je već sve bilo spremno za polazak. Gledan im oči; jest da su malo crvene, ali držanje sportsko, odaje spremnost. Odlučnost. Kad su se prije uspili otriznit? To mora da je neka kemija u pitanju. Pregledan brod na brzinu... ko mi ga je da, virujen da je sve na svom mistu, baren onako jedriličarski. Jedno mi oko zapne na malo, majucno sidro 'mačak' u spremištu sa dva metra kadene i pet-šest metara konopa, dva puta po dva metra konopa za se vezat, a drugo na pokazivač goriva motora. Pitan prijatelja, ma mi govori:

-«Stari, sidro i to konopa, to ti je samo onako, to ionako ni brod za sidrit se i veživat, nego za idrit, a šta se tiče makine i goriva, ona je mala, deset konja, radi, a pokazivač goriva ne radi, ali sigurno imaš pet, šest litari, to će ti, znan ja tebe, bit dovoljno.»

Shvatija san. Odrišija cime, bacija konop od korpa morta i odlučija žrtvovat dec-dva od onoga dragocjenog goriva samo da izađen iz porta. Momci su već po palubi trkali ko mace, po mojin uputama. Kako in za majku Božju to uspjeva nakon onake lokačine, meni to bez dva dana odmora nikad ni uspilo. Vitar se smilova, za prvi put. Baren prvu uru-dvi. Pasam moga, u kursu prema Visu,jemat i kakvih takvih, za taj brod, podnošljivih šest-sedam čvorova brzine i učit posadubaratanju konopima i škotama. Jednoga, hokejaša (onoga s pasarele iz Vodica) uspio sam priučiti na timun i to prilično lipo. Momak se cilu đitu ni odlipija s timuna, drža ga je ka da mu je to jedino ča mu je ostalo u životu, jedino mi se zanji dan požali malo da ga boli rame od timuna. Govorin ja:

-«Hokejaš ?!a di ti je snaga? Ja, ka' san trenira hokej u Medveščaka, niki me ni moga zaustavit, a vidi tebe, jak ko vol, treniraš hokej a cviliš ko curica».

Host

Ali je vitar sforca, prid kraj dana, tako da smo u Viški porat doslovce uletili s petnajst čvori brzine. U zavitrini škoja Host, na samom ulazu u luku, brod se 'izravnao' s do tada uobičajenih četrdeset stupnjeva nagiba i posada je na trenutak odahnula, opustila se... počela je lamatati ručicama po zraku, a brod je, istina usporavao, ali ga je baš u trenutku kad su svi bili s ručicama podignutim u zraku, jedan reful iza zavjetrine otočića nagnuo do križeva. Rezultat je bio neplanirano kupanje nekolicine njih. U cilom vjađu, neš ti miljaže, bio je čitav niz komičnih situacija u kojima su se našli novopečeni jedriličari. Jedna je bila u vrime marende, znači, ajmo reć oko deset i po. Nikome naravno u tim uvjetima jelo ni padalo na pamet. Osim meni. Ka kronični gladuš i tradicionalist u vrime marende ne moren drugo nego marendat. Bez pitanja spustija san se u potpalubje i u par minuti napravija san lipu platu sendviča. Onako 'ukoso' iznija san je vanka. Pa je jedan edini komentar:

-«Hebo te, kužiš ti ovu situaciju, brod nagnut četrdeset stupnjeva, celo vreme se držiš zubima za zrak, i onda ti neko izađe s platom sendviča i pita očeš kaj jest?? Nemreš bilivit» Naravno, jedan je 'peglao' priko bande, drugi ni moga držat koncentraciju na timunu i grabit sendviče, a troje se držalo 'zubima za zrak', tako da mi ni ostalo drugo do da čitavu platu smažemsam. Nakon toga očajno sam ožednio, a kako vodu iz kanistara rijetko pijem, palo mi je na pamet da pitam jel' ima koja čaša vina za Barbu. Zaprepaštene face rekle su mi...
-»Barba, rekli ste da nema alkohola...imamo fini sok od naranče, sok od jabuka, coca-colu, imamo i sok od brusnica, ako volite. Alkohol nažalost nismo kupili, rekli ste...»

-«Reka san, jesan reka... da ne ću pjanu posadu. Reka san da nema lokanja, al nisan reka da nesmi bit malo vina na brodu, to nisan reka» - odvratih, sve nagledavajući, koliko smo još od Visa. Zapalija san španjulet, ljut, sam na sebe. Voda iz kanistara imala je uobičajen vonj na plastiku.

Malo u treniranju, ka' za prvi dan, malo u vatanju ravnoteže 'zubima za zrak', malo i u 'peglanju' priko bande, prošlo je vrime i arivali smo u Viški porat gdi je opet slidija kurs iz vezivanja u krmu. E a to je trajalo... sve do momenta dok nisan konstatira da nan je osta još jedan jedini vez (kasno prikvečer) i na njega smo se, sada već gotovo rutinski, reklo bi se profesionalno vezali. Uslidila je priprema za večeru. Na normalnim čarter brodovima to se radi lipo u salonu, kužini, a kako mi na ovomu brodu takvi liksuz nimamo, lipo smo izvadili plinsku bocu od dve kili u kokpit, daskice, teću, pjate, pozate, sve to stavili u sridu i počeli kuvat. Hokejaš je kuvao, ostali su se ponekad pridigli iz ležečeg položaja da svak po svojoj inspiraciji trenutka ubaci u teču nešto ča mu se činilo da će ovoj spizi dat nezaboravan okus. Miomiris se širija okolo, riva puna, krcata, svi idu, idu i hop, zaustave se kod našega broda i belje, šapću. Slika slikovita. Konopi, gindaci, široki prostrani kokpit s plinskon bocon u centru i pet šest kreatura u svim mogućin položajima okolo. Svitlo staro - petrolejka ča visi sa štraja.

Dolazi meni hokejaš i govori, ne samo meni, svima... jer svi smo tu na jarpi...

-«Dečki, meni je neugodno, svi u nas belje, a mi ovako ko' propalice po podu, svi okolo lijepo kuhaju u kuhinji i jedu za stolom, a mi ovako ko' besprizorni!» Govorn ja:

-«Stari, ne belje oni u nas bo zać ča stojimo vako ponosni ko cigani nego glidaju barku, a zavide nama. Baci malo oko uokolo, nigdi u cilom portu nema vakog broda, judi večeraju za stolom i po restoranima, a dojdu ode beljit u nas i sanjarit o tomu da su na našem mistu. Uz komentare: te koliko brzo, te koja kvadratura, te za ča je ovo, te za ča je ono... jedino ti to ne kapiraš, ti se osićaš bidno. I ja, ali meni je to vrhunski osićaj» - završih ja svoju umotvorinu. Iza večere, dečki su malo izišli iz ovoga ambijenta ćemo reć, unajmili su skutere i uvatili koju milju po kopnu. Jedan se vrati sa brda na noge, gurajući skuter. Govori, nestalo mu benzine. Bit će bilo u njemu još manje od pet litari.

Spali smo ko beskućnici, reka bi moj kokejaš, ko u kokpitu, ko na palubi, ko na 'skupnom ležišću' ispod nje.

Dan ko dan, ni doni ništa nova. Jedino spoznaju, da iman kakvog takvog kormilara, da su gotovo svi gindaci, škote i sve što mi je potrebno za trimanje jedara 'vučeni' u sredinu kokpita, tako da san ostatak đite u plovidbi proveo 'u centru'. Za kratit idro i minjat prednja nisan ima sposobnu posadu, tako da smo sav raspoloživ vitar koristili za pogon. Dobro, minjat prednja, još smo nekako izveli, ali kratit glavno idro, za vako izbezumljenu posadu bila je čista fantastika.

Vitra je bilo ka u priči, tako da smo jedan dio dana proveli kupajući se i nadoknađujući zaostatke od kupovine u Vodicama. Do Komiže nan, s ovo vitra, i tako malo triba. Partili smo iza obida, uz put se koji put i okupali, onako, samo u zaustavnom položaju idara, a u Komižu ušli oko pet popodne. Kako je na komiškoj rivi uvik šušur, a imperativ izlaska na krmu gotovo uvik prisutan kad imaš goste, našli smo jeno misto na dvajset i tri metara od punte lukobrana. A na njoj je bi vezan jedan turistički brod. Lipo smo se, sad već rutinirano vezali, izvadili bocu, teću i stavili fažol kuvat, kad eto ti redara, govori nan:

-«Momci, ne smite se ode vezat.»

«Zašto?» – pitan.

«Eto, lipo, ne smite, ode dolazi drugi brod» - odgovara. Ipak smo ostali, fažol se kuva, kad, ni prošlo ni po ure, eto ti redara opet.

-«Momci, jesan van lipo reka da ne morete ode stat. Ode dolazi drugi brod.» I tako smo se odrišili i pošli na srid vale skuvat baren fažol do kraja. Kako je mrak već pomalo pa, svitla se upalila, brod na 'naše misto' ni doša, tako smo lipo sa sad već skuvanin fažolon, opet uvatili krmu na isti vez. Fažol je bi skuvan, pjati podiljeni, posada zauzela misto, kad eto ti našeg redara, ovaj put u pratnji kapetana od porta.

-«Slušajte momci, je van mornar reka da se ode ne smite vezat. Je!!E onda, smista napustite ovo misto» - govori 'naš' kapetan, usput nan odrišujući konope kojima smo bili vezani. Pokuša san sa članovima Pomorskog zakonika koje san zna napamet, međutin me je reakcija uvirila da ovi put na tu kartu neću moć uvatit njanci punta.

Opet smo pošli na srid vale, završit večeru, uz put gledajuć ima li di koja bovica, bilo što, da se uvatimo za noć. Ovo sidra i konopa, za ovu nezgodu, nisu nan bila od nikakve koristi.

Večeru smo napokon izili, vanka, nasrid porta. Na kopnu, ka smo još bili vezani, ostavili smo dva 'delegata' koji su, sigurni da smo noćas tu na vezu, pošli u probavanje vina po konobama, kako bi našli štogod vridno za ponit u ostatak vijađa. Nać ih sad po Komiži, ovako iz ove plutajuće pozicije, a kako bi idrili negdi na neko drugo misto, bila je nemoguća misija, mobitela hvala Bogu na brodu ni bilo. Ostalo je dunkve ili plutat, ili idrit. Motoriranje ni dolazilo u obzir, jerono benzine ča smo imali, a nismo znali koliko je to, nismo tili trošit uludo.

Kako je plutanje moguće samo do kopna, tako smo svako deset minuti palili makinu, da se tornamo na sličnu plutajuću poziciju. Rišenje je bilo u idrenju, a za njega je 'goriva', fala Bogu, bilo na bacanje.

U međuvremenu se upalila još jedna 'lanterna'. Užgalo se Biševo, tako da je orijentacijski i vizualno vidljivost bila fantastična. Situacija u portu postala je interesantna, pa smo odlučili još malo vrimena potrošit na kibiciranje. Jedan brodić, je stvarno, je s vrimenon i naša misto na onom 'našemu'. Svitla su se u tem dilu porta pogasila tako da je dobar dil lukobrana osta u tmini. Doša je jedan vojni kamion, onda se jedo petnajst minuti nešto ukrcavalo i iskrcavalo iz njega... Ma ča da mi je bilo znat? Onda su se svitla jope upalila a kamion je nesta. Nestali smo u mraku i mi, premda smo time izgubili 'elitno' susjedovanje na 'našem' mistu s jednim premijerom, rvackim. Tada već bivšim.

Osim nagradnog pitanja koju opciju odabrati između plutanja, idrenja i povremenog makinavanja, vrime smo kratili i nagradnim pitanjem u kakvoj je vezi premijer na motornoj jahti, s pogašenim lučkim svitlima, vojnim kamionom i zabranom našeg vezanja. Užgano Biševo niostavjalo niku dilemu - na kraju lito je, suvo je i vruće, ka' će gorit ako neće sad? Sadržaj vojnog kamiona sikuro nisu bile Kraš napolitanke, tako da ni to nije bilo neko pitanje za nagradu.

Kako smo od naše, trenutno bitne dileme, odabrali idrenje, dobili smo i nagradne uvjete s puno lipog vitra, još više svitla, obzirom na noćne uvjete. E,a ... ža mi je Biševa, ali nagrada je nagrada, a više svitla je uvik boje nego manje. Išlo nan je: Komiža-Biševo-Komiža-Biševo-Komiža-Biševo-Komiža...

* * *

Oko pet, baren mislin da je bila ta ura, u stvari tek je počelo svitat, a ne znam ni koji je misec bija,tek godine san se sitija u međuvremenu... dvi i četvrta... lito, do kraja štorije sitit ću se i miseca, pa je onda lako odredit ka je svanulo; jeli tako...snimija san usrid komiške vale jenu malu majucnu bovicu. S vezanon malon ribaricon. Kako li mi je promakla sinoć? A možda je ni ni bi sinoć... ribarice... Bovicu san sikuro previdija. Uvatili smo se za nju ka za spas.. i sve si glavu morili, a di su ona naša dva vinska delegata? Di? Pod zvonikom... tamo u kutu porta... oli?

Na rivi smo finalmentevidili klupicu na kojoj su se sklupčala dva... klošara? Ne, nego ona naša dva vinska delegata, ona koja su nakon ča su isprovali sva komiška vina i ne našavši nas na vezu, našla san na klupi. Ka judi bez doma.

U isto vrime, ili zeru kasnije, vidimo mi... ribar... u maloj barci... i vesla. Izlazi iz porta. Rješenje je bilo tu. Zvali smo ga k sebi i pitali:

-«Barba, dobrojutro van, jeli vidite onu dvojicu tamo ča spiju na klupi u portu?»

-«Vidin» - odvrati Barba.

-«E, dobro, bi li vas mogli zamolit... da pođete do njih... pa da ih probudite i prebacitek nami na brod?»

-«A kako ne! Eto mene odma» - i do dvajset i pet minuti cila je posada opet bila na broju. Od provavanog vina ni puno ostalo, ali dobro, bolje i to malo, nego sokovi i coca cola.

Laškali smo se s bovice, digli idra u zrak i odidrili moj privatni rekord: za samo četiri ure do Zlarina. Usput smo 'otkačili' vrag zna koliko idrilica ča su plovile u svim mogućim kursima. Nisu nan bile ravne. Oko jene smo čak pravili krug, tek toliko da vidimo jel skip zaspa ili tekmisli da idri.

Noćili smo u Zlarinu i bome se dobro izvajali na sidru. U Vodice smo pošli pod sad već ustaljenim režimom: 'zubima za zrak i peglanje priko bande'. Vina je bilo dovolj naravno, tek za mene. Ostalima... drob je bi već dugo u kvaru... za ove monade.

Na moja pitanja: Kako im se svidilo? Ćemo opet? - jednoglasno su vikali: - «NIKAD VIŠE!!»

Moja me jedrilica dočekala, ka uvik, žejna idrenja. Ovaj put u kursu Vodice-Kornati-Ugljan-Zadar.

U kišno poslijepodne Uskrsa 2017.

Neven Dvoržak