Uhićuju bake

Dragi moji čitatelji, ispričavam se što nikada ne odgovaram na brojne prijedloge za prijateljstva i slično, ali postoji jedan jedini razlog: nemam nikakav mobitel ili bolje rečeno jedan star sedamnaest godina, četiri puta sedam cm, koji služi samo za javljanje i to u jakoj potrebi i šlus. Mrzim novu tehniku toga tipa i sve bih maknula s ovoga svijeta, osim veš-mašine, kak bi rekla naša suseda Slavica. To ne dam. Ne dam ni telefon jer dobro služi, onaj statički osobito, čim te nekaj zaboli. Imam svojega medicusa pa ga prosim savjet, ali sigurno nema lijeka za našu bolest: recept protiv starenja i zaboravljanja. I našu Slavicu takaj, ali manje. Tako, recimo, zaboravim kak se zove ona esencija zla kaj ima ime otrovnoga cvijeta dalije koje krasi saborske klupe, ali me duhovita suseda mam podseti.

Ipak, moram priznati da mi i ovaj naš portal iliti prozorček u svet za razgovor s vama neznanima i znanima, dobro dojde jer ne bi znala kaj se događa u svijetu i kak se vi, naši pratitelji osjećate: ulazite li srcem i razumom u naše pisanje ili samo onako, usput. A moram i to priznati da ne znam i nemam nikaj od onih fejsbukavaca, instagramovaca i takovih novotarija.

Čuju se glasi da nam ministranti (to su oni iz raznih ministarstava) ne daju dotaciju jer ih ne zanima taj naš prozorček; možda nismo dovoljno obrazovani, dovoljno možemovski, možda su naše titule i znanja neprikladna za ovo doba i vjerojatno je kriva kao i za sve ostalo Crkva, jer onaj eliksir zla dalijanskoga mirisa kaže da se „Crkva bori za obrazovnu moć!“

Je, baš sem vidla na Dolcu, pripoveda Slavica, kak se naš Kutleša nadbiskup hrva z jednim kaj se zove Hajdaš daš kaj daš! Ma ovaj siloviti Nadbiskup se baš oboril na mladosti i mudrosti punega Hajdaša, riva ga s ulaza u školu, onu tam gde je Krleža išal, ali jak je Daj kaj daš, silom se gura i grmi, glas mu se čuje se do Dubrave, pak se naši plavi dečki, fakini BBB odmah redaju i hitaju da spasu i Kutlešu i decu! To bi bil dober film! Završi naša suseda. Tako je slika svijeta, ovoga našega zagrebačkoga, viđena očima običnoga maloga čovjeka, hoću reći žene. I one su ljudi, sam se ne sme reći, dodala je gospa Glorija, hoću reći Slavica.

Voli Slavica gledati i znanstveno-fantastične filmove i odmah pokopča kakvi su dečki i puce. Čim imperija uzvraća udarac, to je za nju prilika da se obori na sirote kaj su stradali pak veli da je opazila kak neki nemreju zamisliti da nisu u pravu. Oni bi rajše pretrpeli sve na svetu sam da ne priznaju kak nisu u pravu. Recimo ovi kaj se dereju da ne će u vojni rok. Pišu novine i pitaju se što bi ti napravili da im na vrata zakucaju neki neprijatelji?! Ona već zna: Pa kaj bi? Opet bi pobegli prek granice kak i onda kad se vodil ovaj naš Domovinski, nis mogel ukrcati se na vlak za Austriju i dale tak je bilo gusto poneki dan na kolodvoru! I nigdo ni bil v reštu za to! Bilo pa prošlo, a denes se oni kaj su se borili, zovu fašisti! Ti bokca! I onda se dečki naši kaj su već s belim na glavi od starosti, ne smiju ni stati pod zastavu i braniti nekaj ozbiljnoga, a da ih ne proglase jezikom mržnje!

I sve tako kritičkim okom ocjenjuje Slavica pa onda mi veli da se uželila onega serijala „Duga kmična noć“. (Misli na Dugu mračnu noć) Zakaj to ne daju? Tam se lepo vidlo kakvi su bili ti kaj su rodili ove naše možemovce i esdepejovce! I dok joj čitam kak je jedna kaj se zove Dolina Brala napisala da „Crkva i država ne mogu raspolagati ljudskim tijelima“, Slavica je duboko indisponirana za takaf govor mržnje: Je, to je istina, mojim je telom raspolagal sam moj Joža! I fertig! Da bi me koj pipnul!

Ne prihvaća ona ni „Hod za slobodu“ kontra „Hoda za život“. Sluti da je onaj za „slobodu“ protiv male djece koju da se može likvidirati bilo kada. Onda pocrveni i kriči kako se i na koji način ubijaju ta deca vu toj slobodi, a na koncu pita mene kak da ja znam: A kaj su rekle one babe ili babe-tine kat je neka slobodarka hitila malu trogodišnju curicu vu Savu?! Niš!

Jučer čitam da je u Škotskoj uhićena jedna baka koja je stajala na cesti s transparentom na kojem je pozivala na razgovor o pobačaju. Kažu da je šutjela i samo stajala. Ipak su došli policajci i uhitili baku jer je to zabranjeno: stajati i šuteći nešto napisati na komad papira. I jednu drugu zabranu sada koriste u toj domovini demokracije: ako baka ili bilo tko stoji kraj prozora u svojoj kući i ta je blizu bolnice, pa miče usnicama, a to je nalik na molitvu, imaju pravo uhititi! To je ova nova faza slobode antifa, a iduća će glasiti: ako misli nešto protiv naših slobodarskih ideja, s njom u tamnicu. Ali to nije originalno. O tome mišljenju napisao je sve potanko Orwell još davnih četrdesetih.

Vjerujem da je ta baka znala što ju možebitno čeka dok tako stoji sama na cesti i u sebi moli za nečije dijete, ali ipak je odlučila poduzeti svoj savjesni korak i stati nasuprot „slobodarske“ ideje. Sama samcata sa svojim komadom papira i slovima, nasuprot pendrecima i zatvoru. Ali vjerujte mi: nije bila sama. Kad pojedinac u osamljenoj okolini stoji i moli za pravdu i istinu, uz njega je Krist. A kad se takvi pojedinci ujedine, onda Legije padaju.

Kad nema Boga, sve je nevažno, kad je On tu jedino je On važan. I sve njegove misli i zapovijedi svela je uhićena baka na pravo na ljudski život koji je On pun ljubavi darovao nama. I kako kaže filozof S. Kierkegaard : „Čak najčišća i najumnija služba Božja ima krhkost divljenja. Veličinu odnosa prema Bogu ne određuje neposredna veličina ni snaga ni mudrost ni djelo: najmoćniji je u dubokoj nemoći vjernik u samoći koji uzdiše iz najdublje nužde, najsilniji je onaj koji istinito sklopi ruke na molitvu“.

Nevenka Nekić

Prilog je dio programskoga sadržaja "Događaji i stavovi", sufinanciranoga u dijelu sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.