Portal Hrvatskoga kulturnog vijeća donosi satirične pripovijetke iz neobjavljene zbirke „Bodljikave pripovijetke III“ hrvatske književnice Nevenke Nekić. Pripovijetke koje ovdje objavljujemo tematski i stilski nastavljaju se na dvije autoričine objavljene zbirke: „Bodljikave pripovijetke“ (Tovarnik, 2013.) i „Bodljikave pripovijetke II“ (Đakovo, 2021.). (hkv)

bodljikave pripovijetke

Novogodišnja sablasna noć

Lokalni šerif Jura Kalinovečki voli lov. Ima doma opremu za velike zvijeri, za zečeve, za ptice, kojekakve zamke i tome slično. Još odavno sanja da uhvati jelena s bar dvadeset paroščića ili golemu divlju svinju. Kupuje „Lovački list”, ima  cijelu gomilu knjiga posvećenih lovu. On je predsjednik Lovačkoga društva za njegov revir i rado skuplja svoju družinu na dobru kapljicu.

To se odvija u lovačkoj kući u dubini šume okružene, gle jarca – toplim izvorima. Kad se muško društvo okupi, obično subotom ili čak nedjeljom, onda se poslije dobroga obroka skidaju i bacaju u tople izvore. Nevenka_Nekic_05Padaju tu prave lovačke priče, a lovina su ne samo životinje, nego naravno i žene koje postaju meta silnih želja. Koliko je tko upucao trofeja, kako je pogodio jelena u trku, košutu s mladim lanetom, koje su svinje preselile radi žira u susjednu šumu, kod koga će se jesti za taj i taj blagdan i sve tako. Ali, još važnije je pohvaliti se kako je ona Magda sočna, tko je sve konzument, što se zbiva iza zatvorenih vrata kod Hermine, i redom dalje... nadmašuju jedan drugoga i dokazuju dan i sat kad su se pohvatali s ovom ili onom. O svojim ženama nerado govore.

– Kaj si se dohvatil svoje babe! Daj ju pusti na miru!

– A zakaj bi čkomel? Pak je čistam dobra!

– Kuha dobro, to smo čuli! A to ti je najvažnije kod ženske. Se drugo lahko najdeš!

– Sve je to panta reji! – kaže postariji sedamdesetogodišnjak koji je još u srcu s crvenom zvijezdom i nikada nije prežalio ono propalo doba. Onda je on bio predsjednik lovačkoga društva, ali nije lovio samo živine nego i neprijatelje naroda. Sada je to zaboravljeno, a on se čuva da ne bi podsjetio na svoju slavnu prošlost. Ali ne previše. To mu čak ni ne zamjeraju. – Je, tak je negdar bilo, a ovak je danas!

– Kaj si pak to zmislil?

– Zmislil? Pa to smo učili na partijskom sastanku, pak si i ti, Major, bil tamo, kaj se praviš da ne znaš!? Setiš se onoga Valenta kaj je imal tri ili četiri čvarka na ramenu koji nas je učil o dijalektičkoj borbi suprotnosti... je tak je: vu toj borbi jedni izrone, a dugi nestanu! Tak je to bilo narečeno – sjeća se dobro ostarjeli Vedran kako su krčmili po sastancima znanja marksizma i pripremali se za nepoštednu drugarsku borbu protiv neprijatelja radnoga naroda i nepoštene inteligencije. – Ne samo panta reji, nego i viva zapada, bandera roza, kaljinka, a da one domaće i ne spominjemo. Jedino se nemrem setiti je li se i ta panta reji popevala? A vrag nek ju nosi!

Je da mu je ime malko nezgodno bilo u ono vreme predi je rat počel. Mama su pripovedali da župnik ni htel krstiti:

– Pa kaj je vami, Jandraševci? Kakovo je to ime Vedran? Kaj to ni dete neg papiga ili takvo nekaj? Ili bu normalno svetačko... evo danas je sveti Luka!

Ali mama ni odustala. Činilo joj se novo i lepo. I tak je bil jedini vu selu kaj ni imel imendana!

– Dečki, pa tak je prav: jedni se dižeju na valovima karijere, a drugi potoneju i vlečeju za noge one gore. Tak i ovi kaj se dižeju lahko buju na dnu. To ti je panta reji. Gor i dol – stručno tumači Jura Kalinovečki koji slovi kao najpametniji. On je novi kadar, ne da ništa reći kontra svoje domovine čiji je odani sin posebno od kad je postao šerif na čelu Općine.

Ima tome dobre tri godine da je najvažniji  u općini Maglenska. Proširio je kuću, sagradio bazen, kupio na obali Novigradskoga mora u nekoj tihanoj uvali komad zemlje i kuću... i tako. Marljiv je. Voli on svoje dečke, svakome je nešto porihtal, svi su mu zahvalni. Dug je najbolji drug, mudruje Major. I on je stari isprobani kadar koji je skinuo oznake milicije i nakeljil oznake policije. I to odmah, čim je zabrijalo, kak on to veli. Bil je on, nemre se reči, i na fronti, tam se našel kraj Karlovca. Baš kad je grdo pucalo bil je vu samom gradu i dobro je čul kak su pogodili oni komšije svoju vlastitu crkvu. Zvonik je opal i prek cele ceste  se preprečil. Tu je zgodu iz rata prepričavao puno puta da svi vide u kakvoj je bio opasnosti. A to da je bio na Korzu u Gradskoj kavani poprilično udaljenoj od srušene crkve i da nije bilo opasnosti od toga zvonika, nije spominjao.

I tako dan po dan, mjesec po mjesec i dođe ono prednovogodišnje doba.

– Kamo i kako proslaviti dolazak nove godine? To je vu bregima najvažnejše pitanje – tumači Jura Kalinovečki. Svi sjede oko vatrice u lovačkoj kući i mozgaju uz pečeni špek na malim ražnjima. Dobro miriše i dobro se iza njega pije.

Nakon svih prijedloga zaključe da se budu okupili u lovačkoj kući, a vani postavili veliku bačvu.

– Ne baš pravu, nego posebno izdelanu – savjetuje Lapuh, tak da vu nju staneju i ženske i oni. Kad se počaste u lovačkom domu, lahko skoče u bačvu kaj bu stajala pred vratima.

Svima se prijedlog dopao. Oblizuju se i misle kao stari pogani za luperkalije kad je sve dopušteno. Nikada ne znaš što se može dogoditi u tami novogodišnje noći kad nastane zbrka golišavih poklonika koji se praćakaju u zajedničkoj banji.

Lapuh je malo podeblji, voli dobro jesti, a šuška se da konzumira travu. Što to koga briga. To je njegova stvar. A opet, vrag Juri ne da mira. Ide on na dogovor.

Lapuh ima lijepu dvokatnicu. Bavi se otkupom i preprodajom i tu padne dobra zarada. Na prostranom dvorištu nekoliko patuljaka i labud, a na visokim ulaznim stupovima dva lava. Sve od gipsa. Obojeni. Veličanstveni ulaz u Nabukodonosorove dvore.

I padne razgovor: sve mic po mic ispadne na koncu da Jura misli kako bi zabava bila bolja ako bi Lapuh donio travu da se svi malo opuste.

– Čuj, ovih dana posla kak blata. Svaki čas zvoni telefon, podnesi ovo izvješće, završi godišnji proračun za iduću godinu, sredi blagajnu i sve tak! Stvarno smo zmučeni kak cucki – jada se Jura. – Morti bi bilo ne zgorega da ti doneseš malo travice? Ha? Kaj veliš?

– Pa sad... ne znam kak bi to za sve... je, ak buju svi, onda bum nabavil! – odlučno zaključi Lapuh.

– Ma garantiram ti da buju hteli. Ako ne će, ne buju s nami! Fakat! – zaključi Jura energično.

Onda pogleda na sat i uplaši se koliko je to sati pa se naglo digne i hitro pozdravi te zgine kroz vrata. Uopće taj strah od sata na ruci bio je ustaljena i opća pojava u uredima Općine: svaki čas netko pogleda na sat, pa kao da je vidio sablast, jaukne i izleti van.

Činjenicu skriti od žena ne možeš. Lapuhova Roza sve je čula, a to znači da su sve uskoro čule. Jedina briga im je da ne bu nikakve ženske sa strane pa su odlučile čkomiti.

– Ti, Roza, nemoj nikome to širiti, čkomi kak črna zemla, a ni ti, Jurekova! – zaprijeti gojna Marekova bujnih grudi sapetih u omanju bluzu.

– A kaj bi baš mi okoli to pripovedale, rajše zapovedaj Faniki i Cici. One imaju fajn jezike!

I tako su svi zajedno iz znatiželje pristali na taj izazov. Pa kaj je to? Čistam niš! Svi to delaju! Pak naše selo ni nikaj gorega od Zagreba! Tam to delaju i naši političari, tješili su se u tihim došaptavanjima.

Tu je bačvu trebalo napraviti. Tišljer je bio stari Martin i imao je samo jednoga istog takvog prijatelja koji je još samo za prijateljski gemišt dolazio Martinu u pomoć. I tako Jura Kalinovečki zatraži od tišljera Martina da napravi fest veliku bačvu tam... za potrebe lovačke kuće. Martin se malo zagledao i pitao onako iz znatiželje kaj buju tam držali?

– A... kaj ja znam. Rekli su u upravi da im treba! Sam ti delaj!

– A kak ju bute odvlekli tam vu šumu?

– Pa imamo nekakvoga platona, se bu već nekak! – tako se po domaći razgovarao Jura da bude što simpatičniji narodu koji ga je izabrao za šerifa, kako su ga svi zvali.

Tako se na vrijeme, i ne bez znatiželje koju je selo pokazalo za takvo čudovište, pojavila na platonu golema bačva, nalik na kacu za gaženje grožđa. Jedan traktor vukao je ravnu plohu koju su nazivali platon i polako gmizao kroz neravni šumski put jer je svaki čas bačva prijetila da se sruši i razbije, iako je bila vezana na tome platonu. Konačnu dopremu i postavu nadgledao je Lapuh koji je vodio računa i o dimovima i ostalim predviđenim iznenađenjima. Nitko pri tom nije opazio da se na dnu letava kojima je bačva bila opasana, nalazi sitan zapis koji je tišljer Martin napisao plavom bojom da se jedva vidjelo: Za šerifove ribice.

Sve je dakle bilo spremno.

Stiglo je i Silvestrovo. Iz svojih kuća u svečanoj odjeći u suton su izmiljeli njih desetero – Jurekovi pajdaši i njihove ženice. Blještale su u mraku  šljokice, bijeljeli se oprani zubi, škripale nove štikle i zveckale ogrlice na dekoltiranim prsima junačkih družica važnih prvaka – elita Magdalenske.

Lako je bilo izletjeti iz asfaltiranih cesta, ali u mračnom šumskom putu vrebale su ih jame i grane što su otpale i prepriječile put. No nakon manjih prekida svi su sretno stigli u Lovački dom. Prva znatiželja je bila – gdje je bačva? Aha, evo je, tu iza Lovačkoga doma zaklonjena grmljem i mladim brezama. U njoj je već bilo nešto vode, ali će se na vrijeme dolijevati vruća s obližnjega izvora. Je, mrak je tu, a možda je tako i najbolje. Nikad ne znaš tko viri. Jedino je Roza mrmljala da je potonula u blato koje je stvorila susnježica na putu od vrata do te bačve. Sad ima potpuno prljave nove cipele. Kad su se vratili u Dom, bacila je tužan pogled na noge: onako malo podbuhle, jer je i sama uz Lapuha voljela dobro papati, ustanovi da mora oprati cipele, čarape i noge. I druge su dame bile u istom stanju. Je, ali u Domu nisu imali lavora ni vode. Tko će sada ići donositi vodu iz šumskoga gustiša i sve to dobro jelo pustiti da se ohladi?

– A koji vas je vrag nosil vu kmicu? Mogle ste tu ostati dok mi kontroliramo! – ljutio se prvi Lapuh.

– Kaj sad? Valjda ne bumo hodali po šumi da se vama noge opereju! Obrišite se! Tu vam je jedna krpa! – poučio je ljute ženice sam šerif.

– Ma ovakve su nama bile najslađe u partizanima – oglasio se Vedran, ispod oka gledajući tuste noge Lapuhice.

– Vidi staroga vraga! Kaj se ti javlaš? Rajše reči gde su svirači!

– Je, nikaj ne brinite, došli buju oko deset. Su iz tam prek brega pa dok se dovlečeju... Dotle naj živiju pajceki i srne!

 A drugo pitanje se postavljalo malo tiše. Lapuh je glumio glavnoga ravnatelja cijele ceremonije. On će sve nadzirati i svima na vrijeme podijeliti već pripremljene cigarete u kojima je travin prah. Stoga je raspoređivao kao ravnatelj stola tko će i s kim sjesti, te određivao uz pomoć dva unajmljena iz susjednoga sela i raspored jela kojega je bilo u izobilju. Sve je to dovezeno dan ranije i cijelo se jutro krčkalo i pripravljalo na starom limenom šparetu. 

– Te pušačke slasti budu iza večere kad se već i nekaj spije. A poradi ovih koji tu pomažu pa i glazbenika koji stižu, sve mora izgledati kao obične cigarete – upravlja i misli Lapuh.

I tako se društvo razbaškarilo: jede se, pije, padaju zdravice sve bedastejše, smijeh se ori, tri glazbenika udaraju po željama: bajs sekundira, harmonika srce dira, gitara svira kaj zaželiš. Sve su znali odsvirati i zapopevati, ali kad je Vedran zaželil Druže Tito, ja bi tebe pito, onda se Jura odmah pobunio i rekao:

– Kaj je tebi, laprdavec stari, hoćeš da neko pomisli da su partizani opet vu šumi?

– Dobro, onda morti onu Anka partizanka pušku nosila?

– Daj ga vudri šakom po činverici, on je fakat znorel! – naredio je šerif. I tako je Lapuh vudril šakom po lubanji izgublenoga druga komandira koji je ostal vu šumi još od 45.

Večer se protezala i rastezala s harmonikom, orili su se diskanti pripitih ženica, mutni glasovi njihovih supružnika utonulih u duboke ponore ispijenih čaša. Konačno je netko zaželio zapaliti. Odmah je skočio Lapuh i kliknuo:

– To je moj dug! Gospodo i dame, pardonček, dame i gospodo, ja častim! Ja bum caltal!

Tako je počeo vrhunac slavlja kojega su svi čekali, osobito oni koji nikada nisu pušili travu. Ali nisu bili oni sami te noći u šumi. Vrag je odavno šapnul Lapuhu da još nekaj malo dometne u te travke zamotavke. Kaj ne bi? Budu se bolje zabavljali! Kaj je on to dodal, to se bu puno kasnije doznalo.

Zadimilo se u Lovačkom domu naveliko. Sve jače i jače potezali se ukusni dimovi koji ne samo opijaju i daju snagu, neviđenu moć i raspojasanu maštu, nego učine da od debele Lapuhice vidiš Merlinku! Polako i s petom cigaretom, a nekima i četvrtom, počeli su se javljati posve prirodni porivi i netko je skinuo cipele i čarape te hitno predložio juriš u bačvu koju su toplom vodom već napunili pomoćnici koji su služili večeru. Počeo je sumanuti juriš skidanja odjeće, tko te pita što se vidi ili ne! Lete hlače, suknje, gaće i košulje na sve strane, pucaju šljokice i blistave haljine, kidaju se gumbi na košuljama, svatko grabi svoje cigarete i juriša kroz hladno blato iza Doma u toplu bačvu.

Nikome više nije hladno, svima sve dobro stoji, upad u vodu je neviđeni spas i voljkost. A mašta kao luda. Pohvatali se neki, jesu li baš to pravi bračni parovi, tko te pita! Burno je kao na oceanu za velikoga juga, valovi izbacuju vodu iz Martinove bačve, šerifove ribice se gibaju, u glavi tutnji i sve se više zamotavki pričinja.

Najprije su se zamotavke, one baš nekako mračne i nejasne pojavile Faniki. Njen vrisak je na čas prekinuo gužvu u bačvi.

– Joooj! Tu je! Ne dajte me! Spasite! Coprnica!

– Daj, Fanika, ne kvari!

– I meni se približava, leeeti! – zajauknula je Cica, a onda i Roza. Stiskale su se u hrpu i grlile jedna drugu dok su sablasni likovi lepršali kojekuda i postajali sve opakiji. Bit će najbolje da ostanu u bačvi jer tko bi sada izletio u šumski mrak i ovako gol i bos okružen coprnicama trčal u Dom?!

Muški su se ogledavali i tražili tko to leti, ali njih nije napadao domaći lik drevne coprnice, bili su to golemi slonovi i neka nepoznata zvjerad koja se približivala, lebdjela uokolo po šipražju i gubila se u slabom svjetlu jedine žarulje nad stražnjim vratima Lovačkoga doma. Ma da im je nekako izletjeti iz te bačve koju su toliko udaljili prema toplim izvorima... Ali napadi su se pojačavali, branili su se dizanjem ruku da zaštite glavu, no tada su se pojavile i neke manje odurne prikaze u samoj bačvi i gmižući po dnu približavale nogama kupača i pušača. Žene vrište, muški viču, guraju nogama one dolje, a rukama one gore, svi se stisnuli u kut da im zajedno bude lakše. Krici i jauci.

Sve to  čuju ona dva koji sjede u toploj sobi Lovačkoga doma i krckaju dobru večeru koje ima u izobilju, pijuckaju vino i zajedno sa sviračima kaj su došli peneze zaraditi, komentiraju:

– Je, ti bokca, kaj se tam praši! Vužgi ko koga!

– A jesi osetil kaj su dimili? Ni to bil samo duhan!

– A kaj me briga! Glavno da buju dobri penezi! A ovo ja nis ni čul ni videl!

Onda je potrajalo dosta dugo dok su svi zamuknuli. Nastala je tišina i pred jutro su dečki u toplom zaspali. Pospremili budu sutra. Svirači su otišli u cik zore.

– A ovi tam vu bačvi su sigurno dobro kad se više ne javljaju. Takav je bio zaključak.

Ali nije bilo baš tako. Zora je zatekla polusmrznute zgurene bačvare, martinove ribice, šerifove pajdaše i pajdašice, skoro smrznute i jedva su ih spasili. Bolnica je pucala od priča. Selo se raspomamilo od radosti kaj imaju štofa o šerifu i kumpaniji, prijateljice su se križale kad je nekako procurila vijest o coprnicama i kojekakvim sablastima koje su krive za sve to skupa. Jer drukčije se nije ni moglo objasniti. Istina, doktori su dali natuknuti neke sumnje o drogi, no nisu smjeli sve reći, liječnička etika! Ali ona dvojica kuhara koji su jedini svjedoci, zakleli su se da oni ne znaju ništa i da se ništa nije događalo čime bi se mogle objasniti strašne zgode i nezgode. Čak su i novine o tome pisale!

Za tu šutnju kuhari su bili nagrađeni. Nije Jura Kalinovečki od jučer!

Ostale su coprnice i muške i ženske kao glavni krivci za svu tu zbrku koja je sretno završila još jednim veselim objedom u Lovačkom domu, kad je glavu izgubio mladi divlji vepar.

Nevenka Nekić

 

Sri, 21-02-2024, 23:41:48

Potpora

Svoju članarinu ili potporu za Portal HKV-a
možete uplatiti i skeniranjem koda.

Otvorite svoje mobilno bankarstvo i skenirajte kod. Unesite željeni novčani iznos. U opisu plaćanja navedite je li riječ o članarini ili donaciji za Portal HKV-a.

barkod hkv

Komentirajte

Zadnji komentari

Telefon

Radi dogovora o prilozima, Portal je moguće kontaktirati putem Davora Dijanovića, radnim danom od 17 do 19 sati na broj +385-95-909-7746.

Poveznice

Snalaženje

Kako se snaći?Svi članci na Portalu su smješteni ovisno o sadržaju po rubrikama. Njima se pristupa preko glavnoga izbornika na vrhu stranice. Ako se članci ne mogu tako naći, i tekst i slike na Portalu mogu se pretraživati i preko Googlea uz upit (upit treba upisati bez navodnika): „traženi_pojam site:hkv.hr".

Administriranje

Pretraži hkv.hr

Kontakti

KONTAKTI

Telefon

Telefon Tajništva
+385 (0)91/728-7044

Elektronička pošta Tajništva
Elektronička pošta Tajništva
Ova e-mail adresa je zaštićena od spambota. Potrebno je omogućiti JavaScript da je vidite.

 

Elektronička pošta UredništvaElektronička pošta Uredništva
Ova e-mail adresa je zaštićena od spambota. Potrebno je omogućiti JavaScript da je vidite.

Copyright © 2024 Portal Hrvatskoga kulturnog vijeća. Svi sadržaji na ovom Portalu mogu se slobodno preuzeti uz navođenje autora i izvora,
gdje je izvor ujedno formatiran i kao poveznica na izvorni članak na www.hkv.hr.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU Općom javnom licencom.

Naš portal rabi kolačiće radi funkcionalnosti i integracije s vanjskim sadržajima. Nastavljajući samo pristajete na tehnologiju kolačića, ali ne i na razmjenu osobnih podataka.