Ana Katarina Zrinski

(oko 1625. – 1673.)

VSAKOMU ONOMU, KI ŠTAL
BUDE OVE KNJIŽICE

Ni za drugo navom svitu
     Človik stvoren od ruk Boga,
Kad mu dušu plemenitu
     Da srid raja zemaljskoga,
Neg da ovde tako hodi,
     Tako živi i putuje,
Da se v smerti prav nahodi
     I da v nebu gospoduje.
Zač Bog stvori vnoge staze,
     Vnoge pute i načine,
Neg da po njih ljudi plaze
     Do nebeske domovine.
Zato knjige, zato pisma,
     Zapovidi i zakoni
Poda da ki ide ž njima
     Večnu radost mu nakloni.
Pervi puti lahki bihu,
     Pred sagrišenjem naravi,
Ali sada zarastihu
     Kot ledina u dubravi.
Nit se more v raj nebeski,
     Prez pastira i vojvode,
To včiniše grihi težki
     Koji krivem putom vode;
Ki sakriše put pravični,
     Koga z križa Jezuš kaže,
Ponudkujuč on krivični,
     Koji nime stvari traže.
Obrati se, o človiče,
     Obrati se, jur si dosta
Dosad bludil, neverniče,
     Zbog živlenja tvoga prosta
Ostavi več krive puti,
     Ah, cič tvoga zveličenja,
Ter se jur i sam odputi
     Od večnoga pogubljenja.
Ovo, druga i vojvodu,
     Ljubljeno ti priporučam,
Ki te hoče v krivem hodu
     Spetit, veruj, mojim ričam.
Nemoj mi ga zbantovati,
     Sponoseči u njem dilo,
Nego vridno poštovati,
     Ta kot zdravo budi tilo.
Pravičnoga htij sliditi,
     Pobožnostjom za njim hodeč,
On če tebe ukrepiti;
     I zdrav budi, za me moleč.

Mavro Vetranović

(1482./1483. – 1576.)

PJESANCA U POMOĆ POETAM

Lončarom je gnjila dana,
   kada lonce pripravljaju,
   da ručice pristavljaju
   kako hoće sa svijeh strana;

a pengatur vrhu svega
   ima volju i oblasti,
   da ne štedi ni jedne masti,
   kako hoće da sve penga.

A poetam čes pogodi,
   neka slijede mužu svoju,
   da na volju pjesni poju,
   kako hoće u slobodi.

Ivan Bunić Vučić

(1591./1592. – 1658.)

PJESNIK PJESNIMA

Isprazne mê pjesni, kad vas tko upita
   tko s vami tač bjesni i toli mahnita,
rec'te mu: jedan lud u mlada svâ doba,
   ne znajuć što je trud, ne misleć do groba;
ispraznos da mu moć da bude kazati
   ljuvenu svû nemoć, kû bi imo tajati.
San, grlo, pitje, las pjesni mu gojiše,
   oni im daše vlas i krila staviše.
Eto se kaje sad, nu time ne vrati
   toj brijeme on nikad kê ludo potrati;
er tašte za pjesni ne ima platu inu
   neg samo boljezni za svoju krivinu.
I pozna najposlije da ljepos taj mila
   u sebi drugo nije neg zemlja i gnjila.

Ivan Česmički

(1434. – 1472.)

LJUBITELJU STARIH KNJIGA

Ima knjiga pisanih već prije tisuću ljeta,
Učenih dosta, ali se ljepotom ne žare.
Ti ih ipak hvališ više nego pjesme moje,
Samo s toga, što moje nisu tako stare.

Toliko ti sada cijeniš vremena stara,
S toliko osjećaja poštuješ davnine.
A ipak, ljepše je ono novo, što se stvara,
A ne, Bartole, što je puno svelosti i truhline.

Što da ti sada zaželim za tvoj ukus naopaki?
Ovo ti želim, iako je malo opasno ipak:
Da ti se dopada bućkuriš, a ne falernac jaki,
I da se tvom ukusu sviđa samo gnjio šipak;

Da s tobom ne legne lijepa Poliksena,
Nego Hekuba, ne starica više, nego kuja ljuta,
Ta grdobna štrklja, krabulja, što barama opkoljena,
Po bučnim obalama zavija i škrguta.

(Preveo Nikola Šop)

Juraj Baraković

(1548. – 1628.)

DA PISNIKOV NE BI BILO

Da pisnikov ne bi bilo
i pisano njih zlamenje,
zaludo bi svako dilo
kim se človik na vrh penje,
jer kad umre naše tilo
umrlo bi i poštenje,
ostalo bi mrtvo gnilo
kako drifje i kamenje.

Kamo naših otāc dila
i hrabrene stvari mnoge,
ka su na svit vridna bila
protivnikom strti roge,
i narodu do sad mila,
ki slidjaše krive boge?
sada su se pozabila
i vržena u podloge.

(ANTOLOGIJA HRVATSKOGA PJESNIŠTVA od davnina pa do naših dana, sastavio Ante Stamać; ŠKOLSKA KNJIGA, Zagreb, 2007.)