Prisjetimo se poznatih i manje poznatih, no svakako važnih govora velikana iz hrvatske prošlosti, onih koji su riječju i djelom ostavili trajan pečat u našem narodu. Njihove temeljne misli i poruke, premda izrečene u drukčijem političkom, kulturnom ili društvenom okružju, nisu izblijedjele u vremenu, nego ostaju kao nadahnuće, podsjetnik, opomena ili smjerokaz za sadašnjost i budućnost.

Ante Starčević: Govor u Saboru 26. lipnja 1861.

____________

Govor Dra. A. Starčevića, deržan u saborskoj sednici dne 26. lipnja 1861.

Visoki sabore,

Austriansku zapoved kojom nam se nalaže da odnošenje naše domovine naprama Ungarii pretresujemo, razmatrao ja s koje komu drago strane, ja nikako nemogu razabrati da-li nam je ono zapovedju bezobraznia poruga namenjena, ali je derzovitie i samovoljnie pogaženo pravo naše kraljevine, ali nam je hudobnie bačeno seme zavadnje s narodi Ungarie, seme iz koga se Austria našoj konačnoj propasti nada. Doista, da bude tom zapovedju što boljega nameravano, ni za nju se nebi znalo, kao što evo prošlo trista godinah mi austrianski Hervati za nikakovo dobro neznamo. Ako bi tko mislio da je Austria tu zapoved, koju jedni smatraju za predlog prestolja, izdala u otčinskoj želji, za-da se s narodi Ungarie i poimenu s pukom magjarskim kon po sve nas škodljive smutnje i omražnje pomirimo i poprijateljimo, ja kažem da bi mi svi Austrii bili zahvalnii, kad bi nam ona bila, namesto što je tu zapoved izdala, naša starinska, naša zakonito stečena, nu nezakonito oteta prava povratila, ja izpovedam da odkako nas Austria s onimi narodi pomiriva, mi smo svi time zavadjenii čime smo bližje našega skupna zatora.

Istina je, razum i pravednost Austrie još nikomu nesluže za uzzor naravskoga saveršenstva tih vlastitostih, nu itako ja sudim da ova poruga, ova nepravda, nenadilaze krug ni istoga austrianskoga razuma, ni iste pravednosti austrijanske. Jer bez dvojbe, u ovome pitanju ni Austria nemože drugačie misliti, nego da jest, ali da nije naša domovina od Ungarie neodvisna. Ako nije neodvisna, zašto je Austria pogazila prava Ungarie na Hervatsku, zašto je Austria ovim predlogom postavila u sumnju odnošenje o komu ni ista ona nedvoji, zašto Austria nije dala, da Ungaria, kako ostale svoje županie, tako i Hervatsku uredi? Ako-li je po sudu Austrie Hervatska i od Ungarie kako i od svake druge zemlje neodvisna, zašto je Austria pogazila pravo naše narodne neodvisnosti, zašto je Austria nas, koji nju niti smo uzeli za našega skerbnika ni za učitelja, zašto je, velim, Austria nas bez našega pitanja pozvala da odnošenje naše domovine naprama Ungarii odkažujemo? Ako smo mi narod samostalan, narod neodvisan, mi ćemo naša medjunarodna odnošenja odkazati kad i kako se nami svidi, ako-li smo narod Ungarii podložen, pravedno je da Ungaria ona odnošenja ustanovi: – bilo ovo ali ono, Austria neima pravo mešati se u te naše poslove.

Gospodo, Austria, o kojoj ja ovde govorim, ona je herpa bečkih licomeracah i ulagah, koji zavadjaju našega kralja s njegovimi narodi, koji su našega kralja i narode Austrie u strašno današnje stanje doveli, koji budu, ako stvari drugačie neokrenu, učiniti da kralj naš poveća broj onih žertvah, koje su slični zlikovci naveli, da one račun božje milosti na zemlji pakao stvarahu, a danas se one same dušom i telom u paklu ćute. Da bi toj Austrii sbilja stajalo do ustanovljenja toga odnošenja Hervatske naprama Ungarii, da bi Austria iskreno radila o tome ustanovljenju i pomirenju, ona si zastalno nebi bila posilila rešenje i potverdjenje ovoga ustanovljenja, pače ona bi se bila i pravu, da bi kakovo u toj stvari i imala, svetčano odrekla. U ovome i u ovakovih pitanjih ja se nikako nemogu u mnenju složiti s onimi, koji mniju, da je kralja sve, dakle i ovakove struke ugovore budi samo potverdjivati, a kamo-li, kako austrianska zapoved hoće, upravo rešavati.

Buduć mniem, da ova zapoved, kakova je nami poslana, nije od našega kralja, nego od one Austrie potekla, ja se ovde neupustjam u prikaživanje naših pravah naprama prejasnoj obitelji Habsburgah, ja neću iztraživati, da-li ova prejasna obitelj, kon što nije zabranila Austrii samovoljno gaziti onaj ugovor, što ga je Habsburg Ferdinand I s našom kraljevinom sklopio, da-li, velim, prejasna obitelj Habsburgah na domovinu našu ima većje zakonito pravo, nego-li bila koja druga vladajuća obitelj, ja neću ovde razglabati bitnu razliku medju ugovorom; što ga narod sklopi s narodom domaćim, i medju ugovorom, koga narod učini s izvanjskim narodom; ja se ovde neću upustjati u razjasnivanje tih stvarih, nego samo velim, da na kralja našega nespada ni potverdjivati odnošenje naše domovine naprama bilo kojoj zemlji, koja stoji pod gospodstvom prejasne obitelji Habsburgah, ja velim, da je naš kralj deržan, takovo ustanovljenje bez svake opazke samo priznati, samo na znanje uzeti, te bditi da obe stranke ugovor dotle sveto obderžavaju, dok ga obe nerazvergnu, ali dok on po njih koju, bez vlastite njezine krivnje, ali proti njezinoj razumnoj volji škodljiv nepostane. Dok i mi priznajemo i Ungaria, da nam danas svima gospoduje iz prejasne obitelji Habsburgah ona ista oseba, koja i u ostalih zemljah Austrie, dok očitujemo i mi i Ungaria, da ćemo i u buduće, dok nam prejasna obitelj Habsburgah povrati i osigura naša prava, iz ove obitelji u naslednih austrianskih pokrajinah zakonite vladare za naše kralje priznati, dok to priznajemo i mi i Ungaria, dotle, gospodo, Hervatska i Ungaria, pa bile one makar kako velike, naprama našemu skupnu kralju stoje uprav onako, kako stajahu dve obitelji naprama jednome gospodaru, kako stoje dve obćine naprama svojoj županii.

Da vidimo primer. Dok gospoštine imadoše po nekoi način podložnikah, da budu dve obitelji došle k svome vlastelinu te da mu budu rekle: mi smo se složili da imamo samo jednoga skupnoga pastira, doista, vlastelin se nebi bio s onimi obiteljmi upustjao u pretresivanje toga ugovora, nego bi im bio rekao: kad ste vi zadovoljni, i ja sam. Da budu onda dve obitelji svome gospodinu rekle: mi ćemo se sasvim u jednu obitelj stopiti, stanovati ćemo svi u jednoj kući, ložiti ćemo za sve samo jednu vatru, kuhati ćemo za sve nas u jednome loncu, jesti ćemo iz jedne zdele, mi i u jednoj obitelji ostajemo tvoji podložnici, davati ćemo ti kako i dok smo napose, sve što ti zakon donosi. Na ovakove reči bio bi svaki pošteni vlastelin kazao: budi volja vaša. Da bude se poslie medju onimi obiteljmi smutnja izlegla, ali da se budu htele opet razdeliti, što bi bio vlastelin učinio? Doista ništa drugo, nego bi bio pravicu medju njimi delio, bio bi prečio da jedna strana od druge nezasluženu štetu ali uvredu neterpi, on bi bio dopustio da se one obitelji, kako se bijahu sjedinile, opet razstave. Nebi-li, kako onaj vlastelin s obiteljmi, županija učinila s obćinami koje bi htele skupna selskoga sudca ali biležnika imati? Bi bez dvojbe. Ja predpolažem da se i obitelji i obćine sdružuju ali razdružuju dobre volje, bez ičijeg poziva, da kod toga posla udioničtvuju s obe strane svi kojima udioničtvovati zakon dopustja. Nu kakovim bi imenom bio svet prozvao onoga vlastelina, koi bi bio silio obitelji na dogovaranje o sdruženju, koi bi ih bio primorao u tu sverhu trošiti, dangubiti, pa bi ih itako bio samovoljno sdružio ali razdružio? Ja se neusudjujem ono ime izustiti. Gospodo, kralju našem ni malo nestoji da-li mi i narodi Ungarie imamo samo jedan ali više saborah, da-li imamo jedno ali više sudištah, itd. njemu ni malo nestoji gde se ti sabori sastaju, gde-li sudišta stoluju, našemu je kralju do toga stalo, da mi i narodi Ungarie točno izveršavamo naša deržanstva naprama njemu, da veličanstvo njegova prestolja uzderžimo u sjajnosti i snagi koja se pristoji nas i njega. Da bude ova Austrija htela razumeti tu želju našega kralja, da bi Austrija radila o našem pomirenju s narodi Ungarie, ona nebi bila ovu zapoved poziv-li izdali, ali, ako bi ju njezina otčinska ljubav naprama nami na taj korak ponukala, ona bi bila rekla: Hervati i Magjari, vi ste više vekovah drugovali, sada ste razstavljeni, ako dakle hoćete, sdružite se, pa kako se načinite, tako vam budi, – da bude ova zapoved iz ljubavi do nas potekla, Austria nebi govorila da će ona to sdruženje rešiti. Što kaže Austria kroz svoje rešenje i potverdjenje našega ugovora? kod rešenja veli Austria da će ona s nami i s Ungarci učiniti ono što se njoj svidi, a kod potverdjenja kaže Austria da, ugovorili mi i Ungarci što i kako nam drago, ona na ugovor naš ni malo neće paziti, jednom rečju rešenje i potverdjenje Austrije u ovom pitanju, jedno je i isto.

Ako u tomu postupanju Austrie neleži najgorčija poruga na nas i na narode Ungarie, ja neznam kako se drugačie može unesrećenim narodom rugati ona vlada, koje nadutost samo vlastitoj ništetnosti korak ustupljuje, Jer tko je vidio da je itko nagonio na sklapljanje ugovorah sirotčad stojeću pod skerbničtvom, tko će sklopati ugovor s onim koi ugovor sklopiti nemože, tko može ugovor sklopiti ako sklopljenje stoji od drugoga, tko može zahtevati da ugovor izpunjava onaj koi ga nije sklopio? Gospodo, sve to smatra ceo svet za nemoguće, i nut, sve to doživismo mi Hervati u Austrii, doživismo od Austrie.

Ali, možda misli tko, da je odnošenje naše domovine naprama Ungarii neizvestno, da je sumnjivo, Ungaria bo, ali bolje rekuć Magjari vele, da je Hervatska Ungarii ali Magjarom bilo kako podložna, a Hervati neće da to priznadu. S toga, mniju, valja, da otčinska Austria pozove obe strane, pa kon što ih obe kažu, što sude i žele o medjusebnu odnošaju, da ona sud izreče i ono odnošenje ustanovi. Onim, koji tako mniju, ja odgovaram, da mi Austriu za našega medjunarodnoga sudca niti smo priznali, niti ćemo ikada priznati, odgovaram, da bi nami dražje bilo, kad bi Austria sumnjala kod štibre i tlačenja narodah, nego-li kod medjunarodnih naših odnošajah; ja velim, da je Austrii naše odnošenje naprama Ungarii jasnie nego-li njezino vlastito odnošenje naprama Rusii ali Francezkoj.

Neodvisnost, samostalnost naroda pokažuje se nad-a sve nedvojbenom i podpunom u izveršivanju onoga najveličanstveniega prava kojim si narod vladara izabire, i kojim narod proti drugim narodom vojuje. I nut, gospodo, čuda, Habsburg Ferdinand I. nije predložio otcem našima, neka idu dogovarati se s Ungarci, da-li će Hervati njega za svoga kralja izabrati, nego je onaj Habsburg odpravio k otcem našima poklisare i nastojao je, da ga oni kao narod neodvisan bez bilo čijega pitanja, potverdjenja i dogovora, za ustavna kralja si izaberu, što su oni i učinili; onaj Habsburg nije zvao Hervate na dogovor s Ungarci, da-li Hervati mogu na Zapolje udariti, nego se je onaj Habsburg poslužio desnicami otacah naših, poslužio se je našom neodvisnom kraljevinom za nadvladati one svoje takmace; isto tako nesumnjahu Habsburgi o neodvisnosti naše domovine, kad-no se vojevalo proti Bočkaju, proti Betlenu, proti Tekeliu, proti Rakociem, proti ustanku godine 1848; nesumnjaše Habsburgi o podpunoj i zakonitoj samostalnosti naše domovine, kad-no oni nastojaše, da Hervati, opet bez dogovora Ungarie, Habsburge i po tankoj kervi za svoje ustavne kralje priznadu. Izbor Habsburgah za naše kralje biaše obavljen u saboru kraljevine kad-no u njoj nebiaše kralja, te vladarstvo biaše na narod palo, a protegnutje prava nasledstva na prestolje naše za Habsburge po ženskoj kervi, i svi rati proti Ungarii biahu zaključeni u saborih naše kraljevine, u saborih što-no su ih naši i Ungaracah zakoniti kralji sazivali, u saborih proti zakonitosti kojih naši zakoniti kralji ni reč neprogovoriše.

Da bi dakle ona Austria sumnjala o odnošenju Hervatske naprama Ungarii, da ova Austria nepriznaje zakonitu neodvisnost i samostalnost naše domovine, ova bi Austria očito izpovedila, da je prejasna obitelj Habsburgah nezakonita na prestolju kraljevine Hervatske, nitko bo joj osim Hervatah nije ovo prestolje dao, nitko ju do njih na njemu nije uzderžao. Da budu Habsburgi Ferdinand I. i Karlo III. Hervatsku smatrali za kus Ungarie, bi-li oni bili posebice nastojali oko otacah naših da ovi njih i njihovu detcu primu za svoje kralje? I sbilja, zašto oni Habsburgi to nisu nastojali oko pojedinih županiah i komadah Ungarie?

Kad Austria zna, da prejasna obitelj Habsburgah u Hervatskoj kraljuje samo na temelju slobodna izbora Hervatah, da su Habsburgi potverdjivali naših saborah zaključke, smotrene bez dogovora s Ungarci, i da su za njihova kraljevanja sabori hervatski proti Ungarii, uz priznanje i samih Habsburgah rate pravno i zakonito odlučivali, kad Austria sve to zna kako i mi i sav svet, zašto ona Austria ne kaže kad, i kako postade Hervatska prikerpom Ungarie? Zato, jer bi ona tim dokazom pred celim čovečanstvom na sav glas izpovedila, da je prejasna obitelj Habsburgah na našu domovinu svako pravo izgubila, a to jer ju je ona od naroda našega slobodnu i neodvisnu primila, pa ju je ona proti ugovoru i prisegi učinila podložnicom tudje zemlje, Austria zna da vladar, koi narod ali zemlju bez krivnje naroda izda ili zasužnji, prestaje biti vladarom, te postaje kervolokom.

Da se nisu otci naši sami odrekli svoje samostalnosti i neodvisnosti? Ne samo da se za to neima nikakov dokaz, nego naši starii nisu ni mogli, kao što ni mi nemožemo sve, da bi hteli, to učiniti. Jer odkako nam obitelj Habsburgah kraljuje, nijedan podpun sabor nismo imali. Neću se upustjati u potanko odkaživanje medjah naše kraljevine, kad-no otci naši izabraše nam Habsburge za kralje, nego samo napominjem, da nam tada Verbas biaše iztočna medja.

Dok Ferdinand Habsburg zasede na predstolje Hervatske, nisu-li otci naši od onda do danas za Habsburge i izvan Hervatske vojevali? Gde je onaj zakon koi je otce naše na to vojevanje vezao? Neima ga u nikakovu zakoniku, u nikakovu ugovoru, onaj zakon biaše čedo samo ljubavi Hervatah do svojih kraljah. Pa što biaše posledica one ljubavi otacah naših, kako nadari Austria Hervate za dve kraljevine, za Hervatsku koju joj dadoše, i za Ungariu koju joj izvojevaše, kako nadari Austria Hervate za tristo trideset i evo četirigodišnje žertve kakovima za slične povest narodah nezna?

U isto vreme, kad su otci naši za Habsburge izvan Hervatske kerv prolivali, nisu-li Austrianci naše vojske Turčinu izdavali, nisu-li Austrianci naše tverdjave Turčinu prodavali, nisu-li Austrianci našemu narodu i ono siromaštva otimali što mu ga biaše Turčin ostavio, nije-li narod hervatski više poradi tlačenja Austrianacah nego-li poradi Turakah morao bežati iz svoje toliko putah kervju odkupljene domovine, nije-li ona strana naroda hervatskoga, što je danas pod turskim gospodstvom, proti otcem našima koji nastojahu onu našu bratju izpod turskoga jarma osloboditi, Turčina na pomoć pozvala, a to, jer već onda stenja Hervat pod strašniim jarmom u Austrii nego-li u Turskoj, nje-li Austria i gornju kopnu Dalmaciu, i svu Hervatsku do mora i do Kupe; nije-li Austria sve dolnje Posavje Turčinu, Medjumurje Ungarii proneverila, nije li Austria velik komad naše zapadne domovine od kraljestva odtergla te ga svojoj neposrednoj despocii podvergla, nije-li Austria Sutlo-Savo-Dravje takodjer na dvoje razdelila, te dolnju stranu pod imenom Slavonie ili prekodravskih županiah Ungarii podložila, nije-li Austria, kon što junačtvom Francezah i pomoćju cele kerštene Europe Turčin biaše iz jedne strane naše kraljevine proteran, u povratjenih zemljah naših uvela sužanjstvo pod imenom vojničke krajine, sužanjstvo proti pravu i sreći našega naroda, sužanjstvo prama komu Helotstvo biaše a današnje robstvo Cernach amerikanskih jest republikanstvo rimsko? Nisu-li svi ti čini poznani Austrii i celom svetu? Ako jesu, a jesu doista, svatko zna, da iz onih stranah naše kraljevine koje biahu pod Turčinom, za vreme onoga odtergnutja nije bilo zastupnikah na naših saborih, da ih nikada nije bilo, kao što ih ni danas neima iz Turske Hervatske, iz Dalmacie, da ih drugda nije bilo iz onih predelah što su Krajinskoj itd. priklopljeni, iz Medjumurja, iz vojničke krajine. Nikada, gospodo, od kako nam Habsburgi kraljuju, na saboru hervatskom nije bilo više od tretjine one kraljevine hervatske, koju su otci naši Habsburgom predali, a u ovom saboru nije zastupana ni četvertina naše domovine koju je obitelj Habsburgah čovečjim i božjim zakonom deržana u podpunu uživanja ustava čuvati. Jer premda imamo prestolja pismo u komu se naša bratja graničari na ovaj sabor šalju, za-da većaju o deržavno-pravnih odnošenjih naše domovine, sasvim time kaže nam g. predsednik, da graničari imaju većati samo o odnošenju naše domovine naprama Ungarii i Austrii. Za kerstiti to postupanje, za kerstiti postupanje koje na jednom mestu pobija ono što je u isto vreme u drugome mestu ustanovilo, za kerstiti to postupanje Austrie, hervatski jezik ima herpu rečih, nu ja neću nijednu izustiti, nego samo napominjem, da su ona oba odnošenja naše domovine najjasnia, i da ona na našu bratju graničare ni malo nespadaju, dok oni kako Austria kaže, ostaju, a kako sav drugi svet vapije, dok naša bratja graničari pogibaju pod kervničkim štapom slepe, kervju narodah pobesnile samovolje austrianske.

Kada je dakle bio taj kraljevine hervatske sabor, koi je našu domovinu podložio Ungarii? Nikada. Može li sabor u komu su nekolike županie zastupane, celu kraljevinu, sav narod u sužanjstvo odsuditi? Ako izuzmete Austriu naprama Hervatom, to je gospodo, za sav ostali svet nespodoba.

Ali evo Austria veli da ona ovaj sabor sazivlje na temelju ugarskoga zakonskoga članka 58. od godine 1790/1. Taj članak ugarskoga zakonika dopustja saboru hervatskomu većati o nekakovih municipalnih pravih, to će po hervatski reći o samih povlasticah. Povlastica je milostinja, koju onaj, koi ju je dao, ako se sam svojevoljno neobveže, bez povrede prava može kad mu volja ukinuti. Ako se na 1. sečnja 1527, kad-no otci naši izabraše Habsburge za naše ustavne kralje, nije znalo za nikakove povlastice Ungarie ali Austrie naprama Hervatskoj, nego se znalo i u ugovoru ustanovilo o pravih souverenih ili vladarstvenih neodvisne kraljevine Hervatske, ako se god. 1527. nije znalo za 58. članak ungarskoga zakona od god. 1790/1., ako se Hervati nisu odrekli svoje neodvisnosti i samostalnosti deržavne, ako im ta svojstva nije Ungaria oružjem otela: – kako se izvergoše naša vladarstvena prava u same povlastice, kako postade Hervatska udom Ungarie, kako padoše Hervati pod zakone Ungarie? Na sva ta pitanja odgovara Austria pozivljuć se na onaj članak ugarskoga zakonika: Austria kaže, da je ona ne samo našu domovinu raztergala, proneverila, nego da je ona i ostavši komad Hervatske. bezbožno pogaziv sva sveta prava naroda hervatskoga, tudjincem podložila, zasužnjila, pa na mesto da prizna i popravi nepravdu i bezbožje svoje naprama narodu hervatskomu, Austria nam se evo podrugiva i kaže da je njezina tverda namera, Hervate i prava Hervatah i nadalje tlačiti.

Neka nam se Austria ruga, i pravo je, jer dok neima životinje, koju ćeš budi samo triput pedepsati a nijednom nenadariti, narod hervatski žertvova se trista godinah za Austriu, pa za sve svoje žertve ovaj narod dobi od Austrie glupost, sužanjstvo, siromaštvo, narod hervatski učini Austria za svu njegovu vernost, za sve njegovo požertvovanje, ruglom narodah; neka nam se Austria ruga, ma neka pazi, da se kocka neokrene, neka pazi, da na nju ruglo nepadne: narod hervatski sačuvao si je u svih nevoljah, koje nepravedno terpi od Austrie još jedno neprocenjivo dobro, a to je dobro: vera u boga i u svoje desnice; narod hervatski veruje baz-da mu itko kaže, da je providnost njemu koi je tristagodišnje sužanjstvo Austrie preživio, njemu koi se je u duhu kerstjanskom za druge vazda žertvovao, lepu budućnost odredila; narod hervatski veruje, da tu budućnost, to poslanstvo, nebude odkaživati Austria, nego bog i Hervati!

Prava narodah sveto je i nedvojbeno načelo, da rat dokida sva pervašnja odnošenja medju narodi. Neću se pozivati na pravnike poimence, jer su to muži i razumni i pošteni, a takovi su u očih naših protivnikah sablazni, nu ja ću dokazati, da se i naši protivnici, u činih, u životu, čversto derže onoga načela.

Habsburg Ferdinand I. zvao je kroz svoje zastupnike Sulejmana velikoga svojim otcem: u onom političkom koraku nebiaše ruglo koliko bi u sličnu danas bilo, jer Isusovci još onda nisu bili izmislili naslov kralj „apostolski“. Ja sam navlaš tražio po pismih i ugovorih, nebi-li našao, da je Ferdinand I. onaj čin svojih zastupnikah pogazio, ali da se car turski onome naslovu odrekao, nu dosada nemogoh to nijedno naći. Koliko stoji vladarom do naslovah, vidimo i danas u Italii, vidimo kod onih vladarah, koji i prazne naslove upotrebljivaju. Ako dakle Austria nije uverena, da su cari turski usled ratah izgubili svako pravo na onaj naslov, ja bi rado znati kako bi gledala, i što bi ova Austria radila, da bi se turski car podpisao carem Turakah, i cara austrianskoga te apoštolskoga kralja Ungarie otcem. Pa itako, taj naslov, ta prosta ludoria, nebi više škodila prejasnoj obitelji Habsburgah ni Austrii, nego-li caru turskomu škodi naslov cara austrianskoga, naslov kojim se ovaj zove kraljem Jerusolimskim. Ako bi dakle Austria u pravednu gnevu na onaj naslov Turakah barem merko gledala, što misli ta Austria kako gledaju Hervati na njezino bezzakonje, kojim ona podlaže Hervatsku Ungarii, kad ona podlaže dobitnika u tristagodišnjih ratih uprav onomu tko u svih ratih nadvladan biaše? Tko bi rekao, da je onaj naslov samo za se propustio Ferdinand I., pa da se on na nikoga drugoga neproteže, taj bi izustio načelo koje, osim Austrie i nekojih Magjarah sav svet priznaje, načelo da se svatko samo svojimi rečmi i ugovori obvežuje, a to će reći, da jedan naraštaj naroda nemora obderžavati ugovor kao takov, što ga je pervašnji naraštaj sklopio, nego da on može onaj ugovor, kao što se s njegovom koristju slaže, preinačiti ali posve ukinuti. Kako čovek naprama čoveku, tako je osoba i narod naprama narodu, i deržava naprama deržavi.

Recimo dakle da je ikada medju kraljevinom Hervatskom i Ungariom zakonito obstojalo ikakovo odnošenje pervenstva ali podložničtva, ja nedokučujem kako da to odnošenje nije prestalo usled tolikih dobitjah što smo ih nad Ungriom vazda imali.

Zaboravimo sve pervašnje naše rate proti Ungarii, te se spomenimo samo onoga od god. 1848. Jer se našlo u Ungarii ljudih koji govoriše da žele Hervatom u vlastitoj njihovoj kući gospoditi, a zazbilja nastojaše i danas nastoje rusku knutu na adriatičko more protegnuti, u ovoj dvorani zaključen je, i usled onoga zaključka vodjen je rat proti onima ljudem i njihovim nameram.

Jest, jedni vele, Hervati su rat zaključili i vodili protj Magjarom, ali Hervati nisu Magjare nadvladali. To su gospodo reči nekojih Magjarah koji neznadu što govore, to su reči i Austrie koja će sve radje priznati nego-li da je ona Hervatom dužna svoj obstanak. Da nebudu Magjari godine 1848. na Hervate nasertjali, drugimi rečmi, da se nebudu onda Hervati na oružje ustali, već u serpnju 1848. godine nebi se bilo znalo za Austriu. Od 13. ožujka 1848. do ona doba kad-no hervatska vojska zaprednjači u vernosti prama zakonitu kralju, znamo kako biaše s Austriom i austrianskom vojskom u Italii i drugde. Jedan glas razligà se po svoj Europi, glas da se Austria razpada pod bremenom opačinah svojih, i nebiaše duše, koja je za ovu deržavu marila. Da onda nebude Hervatah, narodi austrijanski nebi bili imali drugoga posla, nego preurediti se kako za dobro najdu; da budu Hervati i Ungarci složni, oni bi se bili na razvalinah Austrie kao neodvisna deržava ustanovili, proti ovoj deržavi osim Rusie nitko ništa nebi bio imao, a mi svi složni nebi se ni Rusie bili bojali, pače bili bi i pod njezinimi zastavami, i ako bi bili trebovali, u svoj Europi pomoć našli.

Nu kad se sabor hervatski izrazi za svoga zakonita kralja i za svoju samostalnost narodnu, kad vojska hervatska poherli na razboj za svoje pravo i za svoga kralja, onda se stvari austrianske okrenuše, onda bo se vojska austrianska osvesti i nastoja osvetlati čast svoje zastave, onda narodi Austrie koji još nebiahu i poslednju iskru pouzdanja u Austriu izgubili, sgernuše se oko svoga zakonita vladara, onda narodi Ungarie što-no ih je Austria Magjarom žertvovala, pristadoše uz Hervate, – onda bivše razpadanje Austrie postade samo bolestju koja se lahko izlečiti mogaše, i koju za izlečiti uz našega zakonita vladara svakolika Europa biaše makar na kakove žertve pripravna. – Zaključak sabora hervatskoga nadvladao je, satrao je Magjare, magjarska pobuna biaše već u lipnju sasvim uništena, a od onda do Vilagoša trajà samo pustošenje i siromašenje Ungarie, trajà samo klanje i davljenje narodah one zemlje, od sabora hervatskoga počev, mogaše se samo dete u diplomacii i politiki nadati uspehu magjarske pobune.

Nu Austria, dok se oćutila sigurnom, zakle se proti Hervatom kako i proti Magjarom. Znamo da naša krajina nije drugo nego jedna velika oružnica, pa itako znamo da su graničari, izuzev desetak tisućah puškarah bez praha i olova, upravo goloruki u Ungariu išli, a to jer Austria biaše sve oružje i trativo iz Hervatske izvezla, te Hervate u očitu smert pustila, nu Hervat je kroz Ungariu i goloruk prošao, a taj dogodjaj netrebuje tumačenja: bog čuva mučenika Hervata proti izdajstvu i bezverju Austrie. Dopustite mi nedokaživati ono što sav svet zna, dopustite mi zamučati da je Austria hervatski rat proti Ungarii iz prave, iz zakonite brazde izvela, da je Austria svojim tlačenjem svu Ungariu pod oružje nagnala, hoću da rečem da su Hervati, po krivnji Austrie, ne samo proti zaslepljenim i nepravednim Magjarom, kao što biaše namera Hervatah, nego proti svim narodom Ungarie vojevali. Reći da Magjarom nismo rat navestili, znači na kralja Hervatah, ne na Hervate krivnju bacati; pozivati se na vojsku austriansku i rusku, hoće reći o deržavnoj zajednici ništa neznati, hoće reći priznati da Magjari u tudjoj zemlji iz milosti drugih stanuju, a to jer Turčina iz Ungarie nije izterala magjarska, nego tudja vojska. Narod hervatski odlučio je i vodio rat proti Magjarom, Austria i Rusia biahu naši saveznici, kojih, da nebude izdajstva Austrie, mi nebi bili trebovali. Kako dakle da Austria u perkos dogadjajem i godine 1848. o odnošenju Hervatske naprama Ungarii dvoji? Gospodo, da bi nam makar tko izvan Austrie pravicu krojio, već bi davno bila istina priznana da je Ungaria podložna Hervatskoj; nu evo drugačie postupa otčinska Austria sa svojimi vazda vernimi Hervati. Salzburg ima samo jednoga gospodara, a za narod hervatski Austria nezna, da-li on spada pod Austriu koju su Hervati iz ništa velikom učinili, ali pod Ungariu koju su oni oružjem nadvladali.

Nu, gospodo, ja se nečudim da Austria o odnošenju naše domovine naprama Ungarii samo i vazda sumnja, kad Austria gleda da narode Ungarie potlači, da im koi kus slobode otme ali uzkrati, ja se toj sumnji ni malo nečudim, jer dosad vazda zavadiše se Hervati u takovih prigodah s narodi Ungarie, vazda Hervati Ungariu nadvladaše, i vazda Austria Hervate i Ungariu stegnu u svoje obično sužanjstvo. O tomu se gospodo i sada radi, to je sverha ove austrianske zapovedi, i da bude Austria znala da mi nećemo Magjarom rat navaliti, ovoga sabora nebi ni bilo. Ali ja se nadam da su se Hervati osvestili, i da oni niti će već vojevati za svoje sužanjstvo ni za despociu Austrie.
Nu koliko se nadam toliko se i bojim: nadam se u plod tristogodišnjega izkustva Hervatah u Austrii, a bojim se potajnih spletakah. Još nitko, gospodo, nenadvlada Hervata oružjem, pa itako Hervat ostade najdolnji, Hervat leži žertvom spletkah.

Ja se spletke nad-a sve bojim, ja se bojim da ćemo mi, dosad uzderžavši Austriu desnicami, ovaj put uzderžati despociu našom ludostju.

Poslie toliko govornikah, kojih znanosti i veštini ja se iskreno klanjam, a kojih otačbeničtvo želim nasledovati, ja počelac u – budi rečeno – parlamentarnu životu, scenih za nuždno ovom prigodom spomenuti ovo što kazah. Ja kazah, da Austria neima pravo nas pozvati na pretresivanje naših medjunarodnih odnošenjah naprama Ungarii; da Austria ovom nezakonitom zapovedju neradi o pomirenju našemu s Magjari, nego upravo o zavadnji; da mi nijedno zlo, dolazilo ono prividno od kuda mu drago, dok smo s Austriom, nesmimo nikomu nego samoj Austrii pripisivati, ali, da sasvim jasno kažem, mi, ako nas razlog vodi, moramo kazati da nam je sve one nepravde, koje preterpismo i koje terpimo i od Magjarah, sama i glavom Austria počinila. Gospodo, nije Magjar našu domovinu izudio, nije Magjar narod hervatski pobarbario, potudjinčio i zasužnjio, netruje nas danas Magjar u Sremu, u vojničkoj Krajini, u Dalmacii, na Reki, rečju po svoj našoj domovini: – nikakovo zlo nije nami Magjar s ovu stranu trista i trideset i četiri godine učinio, on nam ga nečini ni danas, nego sva naša nesreća dolazi od same Austrie. Time ja nevelim, da nam je Magjar ikada priatelj bio, nu ja kažem da dok je Magjar pod Austriom kako i mi, dotle on od nas nemože ništa oteti, dotle nam on nemože nikakovo zlo učiniti, ako ga verolomna Austria nepomogne, ja kažem da je naš kralj deržan štovati prava kraljevine naše isto tako kako i ona Ungarie – Napokon ja kazah da bi bila ludoria da mi upropastjeni tražimo nevoljnika kakov smo i sami, za-da s njime u družtvu plačemo i pogibamo, nego da nam najprie valja od našega kralja zahtevati, neka nam on naša prava i našu domovinu povrati. Jer kad Magjari, oružjem nadvladani, oružjem izgubivši ustav, neće da popuste od svojih historičnih pravah, zašto bi mi, mi narod koga Austria nikada nije nadvladala, zašto bi, velim, mi popustjali od naših zakonitih i svetih pravah?

Kad sam se javio da želim govoriti o ovome pitanju što-vo ga bez obzira na zapoved austriansku pretresujemo, onda biahu dva predloga u toj stvari: predlog osrednjeg odbora, i predlog zastupnikah grada Zagreba. Moje tverdo obsvedočenje biaše već onda, a jest i sada, da nas onaj pervi predlog nosi na berzih kočiah, a onaj drugi na železnjači u Rajhsrat. Razlog toga moga straha i obsvedočenja kratak je: ja opetujem da Austria za naše ugovaranje nemari, da će ona, dok bude mogla, s nami i s narodi Ungarie raditi polag svoje samovolje a ne polag naših pravah, ja ponavljam da Austria ne o pomirenju nego o smutnji radi, ja izpovedam, da dok Austria stoji, mi se s narodi Ungarie na temelju bilo koga onih predlogah ne možemo sdružiti, nego samo ako dobro nepazimo, zavaditi; ja očitujem da ćemo se mi smutnji s narodi Ungarie samo onda u današnjih okolnostih ukloniti, ako se u nikakove uvete sdruženja neupustjamo; ja se bojim da, kad bi za uvet združenja ustanovili, da mi na Dunaju, na Dravi i na Muri s narodi Ungarie u petdesetih godinah samo jednom stada zajedno napajamo, bojim se, velim, da bi nas i uz taj uvet Rusia i njezino u ovome poslu slepo orudje, Austria zavadila; ja izjavljujem da dok smo mi s narodi Ungarie zavadjeni, dotle je Austria naprama nami svamoguća, dotle nam svima ona može bilo iz Rajhsrata, bilo iz svojih uredah bez svakoga straha zapovedati; ja vas, gospodo, prosim promisliti, što će biti kada dojdemo da ustanovljujemo uvete sdruženja mi koji smo već i u samu načelu o sdruženju evo na više stranakah razcepani; što će biti kada i Peštanski sabor o toj stvari svoje mnenje kaže; ja vas prosim spomenite se ovakova ugovaranja godine 1848., ugovaranja iz koga se rat izlegao.

Što se moga mnenja u pogledu medjunarodnih sdruženjah tiče, ja u izreki njegova veličanstva Franje Josipa, u izreki „složnimi silami,“ nalazim najsvetie načelo koga valja, da se svi narodi derže. Jer kao što su se nekoja prestolja zaklela proti slobodi i sreći narodah, tako treba da se i svi narodi bez svakoga obzira na imena i na bilo koje izvanjske kakvoće, u svesti, da su svi detca otca nebeskoga, slože za dohervati navalam svojih nepriateljah.

Nu u družtvu našemu s Ungariom, u današnjih okolnostih, sve da bi ono sdruženje od nas i od Ungarie stalo, ja se ni iz daleka nenadam onoj sreći, koje smo svi predstojni i koja je nekoje nas, žalibože kroz maštu zaslepila.

Jer da bi družtvo već kao takovo sreću davalo ali povećavalo, ovo dvanaest godinah što smo sdruženi sa svimi narodi Austrie, morali bi najsrećnii biti, pa itako znamo da je upravno protivno. Zašto to? Zato jer buduć nas svaki po sebi nije ništa imao osim sužanjstva, ni sviskupa nemogosmo drugo imati nego samo sužanjstvo.

Za-da družtvo blagoslovom postane, treba da svaki drug ponešto ima i u družtvo donese: dva bolestnika, složila se kako komu drago, budu ostati dva bolestnika, a nebudu postati jednim ali upravo dvemi zdravimi ljudi, dva siromaha, složila se i sdružila kako komu volja, budu ostati dva siromaha, a nebudu onim sdruženjem obogatiti.

Što ima danas Hervatska? Ono što i Ungaria. A što ima Ungaria? Ako izuzmete nekoliko stotinah milionah forintah što ih ima manje, i nekoliko stotinah tisućah prosjakah što ih ima više, Ungaria danas ima ono isto što je imala i prije 6 godinah, ona ima manje nego-li Foralberg, a to jer je Austria Ungariu i Hervatsku tako zamutila, da onaj koga obsena nevara, mora izpovediti, da se hoće čudo većje od svih dosaašnjih čudesah za osloboditi ove zemlje od propasti ali barem od nesreće kakovu u svome mučenikom životu dosad još nisu imale.

Time, gospodo, ja velim da treba prie svega da dobijemo i mi i Ungaria naš podpun ustav i da nam taj ustav ujamče velevlasti. Kada se to sbude, mi ćemo se sa svimi narodi Ungarie za dvanaest urah pogoditi. Ali, nekoji možda misle, da se nepristoji iskati jamstvo ustava od velevlastih, a ja kažem da mi, ako smo naprama našemu kralju iskreni, upravo moramo to jamstvo iskati. Jer ako sutra podpun ustav dobijemo, tko nam jamči da ga Austria prekosutra neće pogaziti? Upitajmo tristagodišnju prošlost našu, pa nećete od mene odgovor očekivati. Austria ona o kojoj ja govorim, jačja je i od našega kralja. U ovome jamstvu naš kralj nebude gledati naše nepoverenje nego upravo našu ljubav do njega, a nepoverenje u Austriu koja nas upropastjujuć i njega upropastjuje. Ovakovo jamstvo nije neobično u Austrii. Jer ugovor medju Rudolfom i Bočkajem ujamčiše svi Protestanti Austrie. U onakovih okolnostih još nebiaše po prestolje sramotniega jamstva. Ugovor medju Ferdinandom II. i Betlenom ujamči Mletačka republika, Papa i kraljevine Španjolska i Francezka. Kad je Turska narodom što ih je ona oružjem zauzela, sigurnost i jamstvo za ustav dala, zašto nebi naš kralj takovo jamstvo dao nami koji nismo oružjem dobiveni, nami koji ono jamstvo na temelju grozne prošlosti bezuvetno trebujemo.

Jedni priznavaju da sada neimamo ništa mi ni Ungarci, nu misle da ćemo dobiti ako se sdružimo, a to jer ćemo, oni vele, postati jačji, pa će nas se Austria bojati. Tako govoriti hoće reći sama sebe varati, hoće reći neznati povest našu. Nije-li se bila despocia austrianska, u svoj ondašnjega vremena strahoti protegla po zemljah naših za Leopolda I. i za Josipa II.? Nije-li poslie francezkih ratah do god. 1848. naš ustav samo na toliko obstojao, na koliko se Austrii svidelo da ga nepogazi? Netlači-li nas evo dvanaest godinah despocia austrianska? Jest, odgovaraju oni, tako biaše, tako i jest, ali prestalo je i ono tlačenje, pa bude i ovoga nestati. To i ja verujem, nu ja ujedno kažem, da niti je pervašnje tlačenje dokinjeno, niti se bude ovo sadašnje dokončati iz straha pred nami i Ungarci nego iz izvanjskoga straha, iz straha pred Europom. Jer da se nebude rat poradi nasledstva u Španjolskoj zavergao, nikada nebi bila kod nas i u Ungarii prestala despocia Leopolda I.; da nebude velikoga ustanka francezkoga, niti bi bio Josip II. onako naglo umrao, niti bi bila njegova despocija prestala; da nebude Carbonarah, Rumunjah, Gerkah i serpanjskoga prevrata francezkoga, car Franjo nikada nebi bio naše sabore sazvao; da nebude prevrata franceskoza od godine 1848. nikada nebi bila Ungaria dobila one zakone što ih je onom prilikom bila ugrabila, pače bili bi se austrianski beamteri, koji pod imenom upraviteljah županijskih biahu svu zemlju pritisnuli, još većmo razkopitili, bile bi se austrianske mitnice, kojih znamo da već jedna biaše na ungarskom zemljištu, još većma pomnožale, bile bi se austrijanske trafike, kojih već god. 1846. biaše i u Pešti, još većma razprostranile, jednom rečju da nebude francezkoga pokreta od god. 1848. ustav naš i ungarski, bio bi bez prolitja i kapi kervi propao, a da nebude Magente i Solferina, da nebi bilo današnjega kvasa po Europi, nebi se danas znalo ni za ove prazne ukaze koje nam za ustav prodaju, nebi bilo ni ovoga ni Peštanskoga sabora. Da nas nije Austria do god. 1848. više tlačila, uzrok je da onakovo postupanje biaše po nju koristnie, a ne da se ona nas bojala. Ali, vapiju jedni, još nikada nije bilo tako strašna tlačenja kakovo je ovo današnje. Da što, jer pod pervašnjimi tlačenji mi nismo živeli, a da bi se ustali otci naši, oni bi nam znali svašta kaživati o onih vremenih, kad-no naši Kerčki-Frankapani, naši Šubić-Zrinski biahu za buntovnike proglašeni i udavljeni samo zato, jer se Nemcem htelo hervatskih imanjah.

Ali, drugi vele, odsele neće bivati kako je dosada bivalo, Europa vidi da se je Austria preživila, pa se ona mora preporoditi kroz Magjare, ali da na njezino mesto mora stupiti deržava nova, i ta je deržava, kažu, magjarska, Magjari imaju priklonost cele Evrope, pa, bili s Austriom, bili o sebi, oni budu slobodni ostati. I ja uvidjam da se je Austria preživila; da je ona, kakova je danas, ne samo suvišna i bezkoristna, nego upravo škodljiva za Europu; nu ja sudim da Austria, koja kao nemačka evo dvanaest godinah životari, kao magjarska nemožn ni pet godinah doživeti. Ja velim da Magjari, kakovi su danas, i kakovi, sva je prilika budu do smerti ostati, niti mogu dobiti ljubav koga naroda ni ikoje vlade. Istina, kako godine 1848., tako i sada, dok dotica novca, novinari pisaše za Magjare, pače i pojedini ministri pokaživaše im se prijaznimi, ali od piskaranja i čeverljanja do valjane pomoći velik je korak, to je korak koga niti je tko za Magjare učinio, niti će ga, strah me je, dok Magjari ostanu ovako zasukani, ikada učiniti. Europa bo uvidja da Magjari žele samo u tlačenju narodah Austriu izmeniti, Europa zna da svaki na iztoku Europe zasužnjeni narod za rusku knutu dozrijava, Europa zna da se kroz sužanjstvo na njezinu iztoku, i za zapad sužanjstvo primiče.

Istina je, jedni kažu, danas od nas nestoji sdružiti se s Ungariom, nu izjavimo samo da se želimo s njome sdružiti, pa ćemo tim dobiti po svoj Europi moralnu snagu. U tih rečih sakriveno je nešto; evo što: kako god. 1848. bila bi Europa Ungariu za deržavu samostalnu priznala, da se nebudu narodi Ungarie proti Magjarom digli, te da nebude Europa opazila, da je uz gospodstvo Magjarah Ungaria druga, samo što manja Austria, tako i danas da bi svi narodi Ungarie i mi Hervati složni bili, nas bi sve Europa priznala za baštinika Austrie. Magjari su do nedavno po Europi u tu sverhu trubili, i dokaživali da su svi narodi domaći im i susedni za njih, oni su dokaživali po inostranih novinah da se mi Hervati kajemo za grehe 1848. god. i da smo, kako i svi narodi Ungarie, dušom i telom pripravni baciti se na milost i nemilost Magjarom pred noge. Magjari su dokaživali po novinah, da mi Hervati nismo drugo nego herpa prosjakah, koji bi bez pomoći Magjarah od gladi pomerli. Ja sam uveren, da kod toga piskaranja biaše i Austria zastupana, nu itako da budu Magjari razumili pravo stanje stvarih, Austria nam nebi bila mogla onim piskarenjem po izvanjskih novinah ni malo naškoditi.

Kakovo je to današnje stanje stvarih kod nas i u Ungarii? Ako smo razumni i iskreni, mi moramo izpovediti, da biahu i da jesu svi narodi Ungarie, kako i mi pripravni, sdružiti se makar s kime, za izhoditi se današnje nevolje; nu, gospodo, mi moramo takodjer priznati, da i mi i svi narodi Ungarie o gospodstvu Magjarah sasvim onako sudimo, kako i o gospodstvu Austrie: – mi svi želimo osloboditi se od jarma bilo čijega, a neželimo jarme menjati.

Kako bi se bili imali ponašati Magiari, da budu ovo stanje poznali, i da im bude stajalo do slobode i vlastite i naše? Bez dvojbe, oni bi bili morali pred licem Europe svetčano prosvediti proti onima piskarom koji huliše nas i ostale narode, oni bi bili morali svetčano prosvediti proti onome austrianskom ukazu, koi zapoveda, da se ima odnošenje Hervatske naprama Ungarii ustanoviti, oni, Magjari, gospodo, bili bi morali proglasiti, da je dogodjaji 1848. svaki savez medju nami i njimi prestao, napokon, Magjari bi bili morali u pervoj sednici svoga sabora to sve svetčano izjaviti, te jednakost svih narodnostih Ungarie proglasiti.

Kako bi danas mi svi stajali, da budu Magjari tako učinili? Gospodo, mi bi već davno bili naš podpun ustav dobili, mi bi danas Austrii zapovedali. Jer sabor peštanski priznav ravnopravnost narodah Ungarie, bio bi Austrii onaj strašni mač iz šakah oteo, onaj mač, koga s ludosti i s nepravednosti Magjarah može Austria Magjarom svaki čas na vrat spustiti; onim korakom bio bi sabor peštanski u samoj Ungarii deset milionah serdacah proti Austrii dobio; odbiv Hervate od sdruženja u današnjih okolnostih, peštanski sabor bio bi kod nas uništio one ljude, koji su i godine 1848. Magjare na zlo naveli, pa ih i u propast rinuli, te bi se mi, danas razcepani, bili svi složili s narodi Ungarie proti Austrii, jednom rečju da budu Magjari poznali današnje okolnosti, pa da budu razum i pravednost sledili, mi i oni, kod kuće sigurni, bili bi svu snagu proti Austrii naperili, a toj snagi despotička Austria nebi mogla odoleti, nego bi bila morala drugačie ubrazditi.

A kamo dovedoše Magjari svojim dosadašnjim postupanjem nas i sebe? Razgledajmo se i vidimo što radi Austria s nami i s njimi, pa nam netreba drugoga odgovora. Zašto radi Austria tako derzovito kod nas i u Ungarii? zato jer zna da smo i mi i narodi Ungarie nesložni i medju se kod kuće i jedni s drugimi izvan domovine. Mislite-li da je ono malenkost što rade Rumunji i Slovaci, mislite-li da je to poslednji napor izdišuće Austrie? Ja vam, gospodo, kažem, da je u onome i u njemu kod nas sličnu pletivu Austria samo sredstvo, a pravi početnik onoga pojava nije Austria nego Rusia, ja vam kažem, da bi se rusko pletivo kod nas i u Ungarii samo onda opazilo, kad bi Austria i Magjari popustili od svoje nepravde i od svoga nasilja, a ovako Austria i Magjari sakrivaju, podpomažu, razširuju rusko rovanje na iztoku Europe. Jer u današnjih okolnostih, Europa mora pravo dati i Slovaku, i Rumunju, i Hervatu iztočne cerkve, i ostalim narodom na iztoku Europe, kada oni plaču na nepravdu, koju terpe poradi verozakona, poradi narodnosti, Europa uvidja tu nepravdu, uvidja da ona dolazi neposredno od Austrie, od Magjarah i od Turakah; nu, gospodo, Europa nezna, da u stotini onih, koji se tuže, jedva dva govore iz obsvedočenja, Europa, velim, nezna, da se oni ljudi i narodi zato tuže, jer ih je na to i tako Rusia naputila. Dok bi prestala despocia Austrie i nepravednost Magjarah i Turakah, nestalo bi i onih tužbah, nestalo bi i ruskoga trovanja po ovih zemljah.

Nu Magjari su naškodili sebi i nami kroz ono hulenje, koje su proti nami u izvanjskih novinah razširili. Gospodo, Hervatska je zemlja klasička, ona je bliznica Italie. Europa vidi u Španjolskoj i u južnoj Italii na što može zla uprava, opaka vlada narod i zemlju nagnati, Europa zna, da je narod hervatski siromašan samo zato jer je osiromašen, Europa zna takodjer, da je takov svaki narod koi pod despocijom čezne, koi neuživa plod svojih žuljah, koi je po vladi nateran na sami živinski život; nu Europa nije mislila, da se naš narod za nekoliko tisućah forintah Magjarom prodao, to Europa nije mislila dok joj Magjari nekazaše. Tom neistinitom i nepristojnom izmišljotinom nahudiše Magjari sebi i nami, oni odbiše Europu od sebe i od nas. Jer sad Europa pita: Magjari, ako ste vi Hervate za nekolike tisuće forintah kupili, ako Hervati nemogu sami o sebi živiti, što vi mislite, što će Hervati onda učiniti, kada im Rusia svoju kesu razmersne? I sbilja, gospodo, vi koji narodu obećivate u sdruženju s Ungariom zlatna berda, vi koji puku kažete, da budu prestati štibre a nastati jevtinoća u svemu, vi, gospodo, koji tako radite, što ćete učiniti i kako ćete se pred narod pokazati kada tko dojde i kaže istinu, da u Rusii neima zemljarine nikakove, kućarine nikakove, tecivarine nikakove? Na ta pitanja netreba odgovora: Magjari svojim dosadašnjim postupanjem pletu, bez-da i sami znadu, knutu za se i za nas, Magjari odtiskuju slobodu i sreću od sebe i od nas, Magjari proigraše ljubav i priklonost Europe za se i za nas.

Gospodo, ja najradje mučim, nu kad govorim, ja govorim kako mislim i ćutim. Sve zlo, koje ja ikomu želim, neka višnji na me obori; nu ja kažem, da se ovaj magjarski sabor već u pervoj sednici preživio, da se on preživio onaj čas, kad nije proglasio jednakost narodnostih Ungarie. Samo na ovaj način bili bi se Magjari mogli s domaćimi narodi pomiriti, pa ovako za srećnu budućnost jamstvo dobiti. Već sada, učinili oni što im drago u tome pogledu, ništa im nebude pomoći, sve bo se bude smatrati za čin, koga im je nužda otela, a ne ljubav pravednosti rodila.

Ja nerazumim, što hoće da kažu oni, koji vele, da kraljevina Hervatska, kraljevina pet stoletjah perkosivša iztoku i zapadu, nemože o sebi, neodvisna stajati. Nijedan narod nemože bez drugih narodah obstati, pa itako svako selo može kao neodvisna deržava biti. Narod francezki, narod u trih stranah zemlje deržeći svoju slavodobitnu zastavu razvijenu, i taj narod trebuje drugih narodah, a itako San Marino i mnoge druge deržavice obstoje takodjer, i živu u sreći i slobodi. Ali kako mogu tako male deržave životariti, dok se kojoj velikoj zemlji pohteje, one su deržavice odmah njezine podložnice? U deržavah je, gospodo, kako i u obiteljih, ona je obitelj doista bogatia, koja broji petero čeljadi, pa ima petdeset vaganah žita, nego-li ona, koja broji sto dušah, a ima dve stotine vaganah žita. San Marino je ne samo slobodan nego je za mnogo i mnogo bogatii od Austrie, on bo uz neznatnu štibru svake godine ima znamenit suvišak, a ovoj na prostoru i broju pučanstva velikoj deržavi nikada nedotiče, prem velike daće od narodah pobire. Ako gledam na snagu, ja neznam što bi rekao o razmernoj snagi ovih dvih deržavah, nu znam da je Austria za uzderžati domaći mir trebovala pomoć od velevlasti, a San Marino još nikada nije tudju pomoć trebovao za urediti ali uzderžati svoje domaće stanje. Kako medju ljudi, tako i medju deržavami, negleda se na samu jakost, jer drugačie slabii bi već davno bili podavljeni od jačjih, drugačie već se davno nebi bilo znalo za Švedsku i Dansku, za Belgiu i Holandiu, i za mnoge druge deržave, koje znamo da obstoje. Deržave su, gospodo, Francezka, Englezka i Rusia, a drugo su, kao deržave budi kakova upliva, samo imena, pa ako se izmedju onih trih gorostasah dva slože proti tretjemu, i onaj će tretji, bio on koi-god, propasti.

Ali zašto bi u vetar govorili: neće Austria, neće Europa da mi Hervati budemo neodvisni, da budemo samostalni. Što Europa misli što - li Austria, ja neznam, nu ja znam da kad bi bilo na onu Austrie, niti bi se danas znalo za kraljevinu Gerčku, ni za deržavu Rumunjsku, ni za kraljevstvo Italie. Ja neću da dokažem da će Hervatska doista biti deržavom o sebi, nego samo velim da naša domovina kako nekada biaše, tako i danas može biti samostalna, ja htedoh dokazati da mi, ako smo muži slobode i napredka, moramo nastojati da našemu narodu izbijemo iz glave onu veru koju mu je Austria i Rusia narinula, veru kao da smo mi, uzderžavatelji Austrie, tako slabi da ne možemo drugačie nego kao bilo čiji robovi živeti, mi moramo Hervatom kazati da je sužnju jednako u amerikanskoj republiki i u austrijanskoj ali ruskoj despocii.

Gospodo, moje razmatranje ustavlja se kod predloga gospodina Kvaternika. Ja sam za ovaj predlog. Ja sam za-nj jer sudim da on sam može pružiti i osigurati slobodu i sreću našu, slobodu i sreću Ungarie, te obstanak i veličanstvo obitelji Habsburgo-Lorenah; ja sam za taj predlog jer sam uveren da se samo polag njega, ako iole pazimo mi i narodi Ungarie, nemožemo posvaditi; ja sam za taj predlog, jer je on usnovan na sdruženje naše domovine s Ungariom samo u skupnu zakonitu kralju, pa u sjedinenju serdacah i desnicah; ja sam za personalnu uniu s Ungariom, jer sam obsvedočen da kako Belgia sa Holandiom, Francezka s Talianskom, nemože biti u realnu družtvu, tako nemožemo ni mi s Ungariom, a kako one zemlje tako i mi, u političkom savezu možemo biti prijatelji i večnji saveznici; ja sam za taj predlog jer sam obsvedočen da ako se s Ungariom realno danas sdružimo, sutra se budemo s narodi Ungarie klati, prekosutra budemo skupa s onimi narodi jaukati pod štapom Austrie, sledeći dan izdihavati pod knutom ruskom pa do koi čas pasti žertvom europejskoga rata koi se mora izleći ako se knuta na more adriatičko protegne.

Jer kako-god Rusia nebiaše ni deržavom europejskom dok nije Poljačku dobila, isto tako Rusia nemože postati zazbilja europejskom velevlastju, dok nedojde na Dunaj ili što je isto, na more adriatičko, a kada se to sbude, tada nestaje Europe, pa ova strana zemlje postaje Rusiom. Bez dvojbe, Europa će se braniti od te svoje propasti, a mi s narodi Ungarie stojimo na pogazu toga strašnoga rata: udarce i posledice toga hervanja nebude toliko ćutiti Europa, nebude ih ćutiti Austria koja ih nemože u današnjemu svomu stanju ni doživeti, nebude ih ćutiti ni Rusia, nego ćutiti ćemo ih mi i narodi Ungarie. Tim strahotam možemo se mi samo onda ukloniti ako se sa svimi narodi na iztoku Europe pobratimo, hoću da rečem, ako sa svimi njimi politički, i samo politički savez sklopimo, Europa može se tome dosad najvećemu i najžestjemu ratu samo onda ugnuti, ako ona sve narode na iztoku Europe oslobodi. S toga ja sam uveren, da ako Austria za na veke nezakopa svoju despociu, te time ako ona uz privolenje cele prosvetljene i napredujuće Evrope, i sveserdnom pomoćju svojih narodah konačno nereši iztočno pitanje, ja sam, velim uveren, da će Europa zakopati Austriu i despociu njezinu, pa će na njihovu grobu rešiti pitanje iztočno, te urediti i nas, i Magjare i sve naše susede onako kako se Europi svidi, ja sam uveren da će to rešenje morati biti pravedno, naravsko, polag narodah, a to jer se Europa drugačie nemože osloboditi pogibeli koja joj od severa preti.

Ali, velite, predlog g. Kvaternika nije moguće uživotiti. Austria ga, kažete, neće potverditi. Oni koji tako misle, nisu marili na ovaj sabor ni dolaziti. Ja, gospodo, neimam uzrok smert si želiti, nu nedao mi bog dotle živeti, dok mi tko nedokaže da je Austria ikada, ijednome narodu, išto dala s dobra, i da mu je ono što joj je nužda otela, duglje uzderžala nego-li je nužda trajala. Nu, gospodo, mi znamo da je Austriu Europa uredila u Italii, pa bi to isto moglo biti i kod ovoga našega pitanja; mi znamo da ima bivših vladarah koji bi danas nekadašnjim svojim narodom deset putah onoliko dali, koliko su oni narodi od njih zahtevali dan prie nego-li su se prestolja onih vladarah srušila, to, gospodo, sve mi znamo, a Austria zna da je od onoga stanja u komu narod prosi, zahteva, do onoga stanja u komu narod neprima milostinju nego si sam daje, ne korak nego samo stopa; Austria zna, da su nastala vremena u kojih je narodom do prestoljah samo toliko stalo koliko prestolja pokažuju da im stoji do pravah narodah, i da narodi na poziv prestoljah onako odgovaraju, kako se prestolja odzivlju na poziv narodah. U tomu znanju našemu i Austrie, te u ozbiljnosti današnjih okolnostih ja nalazim jamstvo da će Austria ali ovaj naš zahtev, ali svoju propast potverditi.

U ostalom, ja sudim, da mi nesmimo toliko gledati na hiri Austrie koliko na sveta prava naše kraljevine. Kažimo dakle Europi i kralju iskreno naša prava i naše potrebe, izpunimo deržanstvo Hervatah, otačbenikah, poklisarah i priateljah kralju, to, gospodo, učinimo, pa bio posledak koi komu drago, mi smo svu odgovornost s nas svalili, mi već neimamo ništa što bi nam Austria mogla oteti, a da-li ni Austria nema ništa za izgubiti, na to neka pazi Austria.

____________ 

(Prijepis: HKV)

Izvor: Govor što ga je u sednici Sabora hervatskoga, na 26. lipnja 1861. o odnošenju Hervatske naprama Ungarii izustio dr. Antun Starčević, poklisar kot. Grobničko-Hreljinskoga, Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja, Zagreb, (1861.?)

____________

Ante Starčević (Veliki Žitnik, 23. svibnja 1823. – Zagreb, 28. veljače 1896.), hrvatski političar, književnik, osnivač Stranke prava s E. Kvaternikom

Nakon završene klasične gimnazije u Zagrebu otišao je u sjemenište u Senj, a potom u Peštu na studij teologije. Godine 1846. promoviran je u Pešti u doktora filozofije. Odustao je od svećeništva i odlučio se posvetiti politici u borbi za slobodnu i suverenu Hrvatsku. Za zastupnika u Hrvatski sabor izabran je 1861., a u razdoblju svojega mandata postao je najgorljivijim zagovornikom hrvatske neovisnosti. Odlučno se protivio bilo kakvim svezama Hrvatske s Austrijom i Mađarskom. Na tim je temeljima s Eugenom Kvaternikom 1961. osnovao Stranku prava. Pod utjecajem ideja prvo Ilirskoga pokreta, a zatim francuskoga nacionalizma i liberalizma, borio se protiv ostataka feudalizma u Hrvatskoj i zalagao za demokratizaciju političkoga života. Kao politički vođa i glavni ideolog hrvatske neovisnosti i nacionalizma još za života je nazvan Ocem Domovine. Bavio se i poviješću, filologijom, književnom kritikom, filozofijom i prevođenjem, a pisao je i pjesme, drame i političku satiru. Iako ikavac, zbog sociolingvističkih prilika onoga vremena, u većini djela, pa tako i u gornjem tekstu, odlučio se za ekavsko zapisivanje staroslavenskoga jata suprotstavljajući se tako Vuku Karadžiću koji se zalagao za jekavicu kao jezični standard Hrvata i Srba.

(Priredio: HKV)

Povezano 

30 misli i poruka dr. Ante Starčevića, priredio Dubravko Jelčić

D. Dijanović: Ante Starčević – otac hrvatskog nacionalizma (1/2)

D. Dijanović: Ante Starčević – otac hrvatskog nacionalizma (2/2)