Iz Beograda na beogradskom

Donosimo na beogradskom (kako piše u opremi članka) razgovor s hrvatskim veleposlanikom u Republici Srbiji u kojem je u zasigurno najboljem svjetlu što je mogao čitateljima Blicovog portala predstavio reklo bi se, u prvom redu, sebe. Naime, Željko Kuprešak je za srpske čitatelje usporedio svoje iskustvo življenja u Zagrebu s onim u Beogradu i zaključio "baš kao što je rekao Momo Kapor" da "kada dođeš u Beograd ti imaš potrebu da postaneš Beograđanin" dok u "Zagrebu imaš potrebu da ne budeš Zagrepčanin". "Mi smo konzervativniji i zatvoreniji", nastavio je Kuprešak, "a Beograd je otvoren i svi su dobrodošli".

Na koga misli službeni hrvatski veleposlanik pod ovo "mi" ostaje ipak nama potpuno nejasno, jer za početak se ne razumije u čije ime on govori, onih koji imaju potrebu biti Beograđanima i kojih ima oko milijun u tom gradu, onih koji nemaju potrebu biti Zagrepčanima i kojih ni uz najbolju volju ne znamo koliko ima, ili možda ipak govori u ime četiri i nešto milijuna građana Republike Hrvatske zato što od njih Željko Kuprešak prima koliko se zna nemalu veleposlaničku plaću. A budući da je Momo Kapor nedavno preminuo možda misli čak i na sebe samoga kojega od sada treba valjda oslovljavati s Mi. Međutim, zbunjuje to što je "mi" u članku otisnuto malim početnim slovom, a ne velikim kao, recimo, riječ republika u Josipovićevom izricanju zakletve za predsjednika Republike Hrvatske.

Inače, zadnja hrvatska iskustva s otvorenošću i naklonjenošću Beograđana uključuju i ono kada je 2008. usput demolirano hrvatsko veleposlanstvo u Beogradu, a hrvatska zastava istaknuta na zgradi veleposlanstva zapaljena. No, očigledno to Željko Kuprešak ne broji pa kada je tako pada nam na pamet da možda u Republici Srbiji Hrvatska više ni nema u zbilji svoje veleposlanstvo. Kakvu nam je općenito vanjska politika to bi bilo nekako i najlogičnije objašnjenje svih naših dvojbi.

Sažeto iz Blica

"Ja sam recimo iz Vinkovaca i kao student sam došao u Zagreb, ali mi je trebalo između deset i petnaest godina da uspostavim kontakt sa Zagrepčankama i Zagrepčanima", počinje priču ambasador Hrvatske.

"To je vrlo teško, jer oni teško i retko prihvataju ljude. Ovde je sasvim drugačija situacija, niko te ne gleda popreko i svi te odmah prihvate. I to je ono što je prelepo. Dok u Zagrebu nije tako. Tamo se još uvek zna ko je stari purger, ko je stari Zagrepčanin, zna se ko su Dalmatinci, ko su Slavonci, a ko Hercegovci".

Prema rečima njegove ekselencije, ko god dođe ovde, jednostavno progovori beogradski, jer Beograd asimilira.

"I kada dođeš u Beograd, baš kao što je rekao Momo Kapor, ti imaš potrebu da postaneš Beograđanin. Dok u Zagrebu imaš potrebu da ne budeš Zagrepčanin. Mi smo konzervativniji i zatvoreniji, a Beograd je otvoren i svi su dobrodošli. I zato se ljudi koji ovde dolaze tako dobro osećaju, imaju potrebu da se vrate i da, vrlo često, i ostanu da žive ovde", smatra ambasador.

***

Među Hrvatima vlada mišljenje da je Beograd veliki centar za šoping, ljudi vole da dođu i da kupuju u novim tržnim centrima koji su odlični i izgledaju svetski.

"Ipak, cene garderobe nisu niže nego u Londonu ili Beču, čak su i više, što je šteta, jer je i to velika šansa za Beograd da razvije šoping turizam. Čuo sam da su cene odevnih predmeta veoma visoke, ali sve ostalo je jeftinije. Hrana je jeftinija, a vi imate najbolju hranu na svetu. Najbolje i najukusnije meso, kao i voće i povrće. To je danas teško naći u svetu. Posebno ste srećni jer je voda odličnog kvaliteta", kaže Kuprešak.

Svi Hrvati hvale restorane i kažu da ne postoji nijedan restoran u Beogradu koji ima lošu hranu. Niti ko izađe gladan i nezadovoljan. Vina su takođe lepa, pogotovo ona bela. Rakije su nadaleko čuvene i poznate - kajsijevača, dunjevača, šljivovica...

"Kajmaka, sireva, šunke, pršute, ćevapa, pljeskavica, pogača, ajvara, turšije, ma svega imate", dodaje ambasador Kuprešak.

A veliki broj ljudi voli da dođe baš zbog toga.

"Meni prijatelji kada dođu često kažu: "Ajde, vodi nas na neku dobri klopu". I ja znam da gde god da ih odvedem, jednostavno ne mogu da fulam, ovde je sve OK", kaže sa osmehom ambasador.

"Postoji dosta restorana internacionalne kuhinje, ali to nije naročito privlačno. Ljudi uglavnom traže domaću kuhinju. Ali meni prijatelji kažu: "Mani to, hoćeš li da me odvedeš na ćevape, malo kajmaka".

Inače, ima toga još puno na ovoj poveznici, ali smo procijenili da je do sada već svaki srpski čitatelj morao već pomisliti: "Koji bednik!" Zato nam nije bilo puno smisla dalje prenositi. Možda se i varamo, ali, neka, ne će nam Željko Kuprešak valjda previše zamjeriti. Mi tako i tako živimo u Zagrebu, a on u Beogradu.

M. M.