U srijedu 1. travnja 2026. održan je u zagrebačkoj Knjižnici i čitaonici Bogdana Ogrizovića  –  u okviru 35. svečanosti Pasionske baštine – tradicionalni susret Lirika Velikoga petka tijekom kojega su čitane izabrane pjesme 19 pjesnika – Anamarije Grabušić, Eduarda Pavlovića, Franka Stipkovića, Antonije Žarković, Zdenke Maltar, Igora Divkovića, Kristine Semenjuh, Steve Leskarca, Ankice Perak, Marije Hasanović, Željka Pavlovića, Elle Bojčetić, Marina Buovca, Marijane Petrović Mikulić, Martine Vlahov, Snježane Ključević, Miljenka Galića, Branke Mlinar i Adolfa Polegubića – sve nadahnute Kristovom mukom. Pjesme iz programa koji je uredala i vodila književnica Tuga Tarle prigodno objavljujemo u Velikom tjednu. (hkv)

ANAMARIJA GRABUŠIĆ

NE VOLIM KAD POSJEDUJU ME BESMISLENA SLOVA

                                  ...kad su riječi jače od pogleda
                             kad su stvari moćnije od posjedovanja
                        brzine kad pretpostavljaju svaku staloženost
                            tuge kad se nagomilaju prkoseći sreći

                           ...kad glasovi tvore sve samo ne ritam
                                     i nadaje se samo stvarnost
               bezimeno kad krije se pod Imenom/iza Imena/za Imenom
                                  dim predstavlja se kao magla

                     ...kad u se usrču se znakovi a da još nisu slova
                              a riječ Njegova tek treba zazvučati,
                                           tek postati snaga

                          u kaosu znakovlja još nepronađena
                            u Kristu na sigurnom stiješnjena
                                strpljivo čekam spremna
                                             roditi se

EDUARD PAVLOVIĆ

KAMEN NA KAMEN

Donosili su kamen u grad
iz svog konavolskog kraja
da bi se zidine proširile ili učvrstile
Njihovi potomci su postali sluge gospara
raguzinskih
Vadili su kamen otočki
da bi se uzidala
carska palača
Njihove kćeri i sestre postale su kurve
Spalatinske
Dovozili su kamen velebitski i bukovački
da bi se grad bolje opasao
Njihovi potomci postali su Morlaci
zaratinski
Lomili su kamen kanfanarski
Da bi se podigla arena krvava
Potomci njihovi postali su Šćavi
puležanski
Danas ta zdanja UNESCO zaštiti
a kave ( jame / rane otvorene )
gdjegdje i ogromne
danas zjape prazne
bolne
i nezaštićene

FRANKO STIPKOVIĆ

CVRKUT KOSA

Otežalim vojničkim čizmama gazimo
zeleni tepih trave, išaran
bijelim i žutim cvjetovima.
Satnija naša pomiče crtu obrane
naprijed za preko tristo metara.
Odjednom, pakao granata,
topovskih zrna i projektila.
Eksplozija žute svjetlosti
ispred mojih nogu.
Užasan bol i odlazak
u crninu i zaborav.
Crnina ispod spuštenih vjeđa.
Mirisi bolnice.
Otvaram oči.
Sve je bijelo: strop nada mnom, zidovi, plahte.
Samo iz raspela na zidu crvena krv teče.
Još osjećam bol u nogama, a njih nema.
Samo uredno zategnuta bijela plahta.
Zatvaram oči.
Crnina ispod spuštenih vjeđa.
Samo iz raspela crvena krv teče.
Tišina…
Potom jasan cvrkut kosa.

ANTONIJA ŽARKOVIĆ

VODA ŽIVOTA

         Sjeme koje se ne zalijeva
                        vene
    Sjeme koje se razraslo u šikaru
                        guši

           Danas je hrabrost reći
            da vjerujem u tebe
             da vjerujem tebi...

               Napasti ljubav
            najlakše je rješenje
            imati krivca u žrtvi
              daje miran san

              nesanica svijeta
              živi u poštivanju
              simbola i imena
                osim tvoga

     uzeo si križ koji su ti napravili
              i učinio ga svojim
       iz krune koja ti je nabodena
 procvale su ruže mnogih ružičnjaka
             u kapljama krvi
  krvi koja se zaledila u vremenu
  postala voskom uvijene svijeće
         koja titra u mraku
       kao tvoje nevine oči

ZDENKA MALTAR

VUMETNIK RIŠE JEZUŠA

       Rojen na dien Ivana od Boga, gda se zemla budila,
                       omujcila vrba, vrnula roda,
           zmislil se na materine solze, črne peseke,
                          mačora kaj se fmival,
                             nebo zvezdano
                              i lice Njegvo.

         Nuoč se potrla na temnu temninu i mesečinu
                         gda je risal lice sve,
                          kak lice Jezušovo,
                    na Golgoti v pokmičenju
            vu smertnom dehu gda se tielo krči,
                        to lice v zmučenju.

         Risal je oca teri se zatrajal v rudokopu,
             brata teri se ne povrnul z harca,
                    pregnance vsake fele,
               fmirajučeg dečaka Jurčeka,
            zamrženi smeh, lepotu ludsku
            mertvog metulja, materin krič.
          Vsi so vlekli istu tamu ze sebom,
                  kak nuoč na lanceku,
                spodobnu licu Njegvom.

        Zrulilo se sonce, na Golgotu pozlačenje,
        vavek znovič kotrižil je risar sve živlejne.
        Na cajte boge, nore, pesje dneve krute,
                 na temninu kaj vse zavija.
           Pukal si je lasi i klel i kričal i zval,
                      šeptal je risar.
        Kulko ti lica morem dati Gospode,
              kulko več lica sem ti dal?