Petar Preradović

(1818. – 1872.)

KASNO!

Ti me bježiš, uklanjaš se meni,
Uskraćuješ i pozdrav mi svoj.
Kasno, kasno i zaludu sve!
Tebe slijedi duh moj neviđeni,
Pozdravlja te svaki uzdah moj.

Dost se borim i sam sobom veće,
Bježim i sam od tvog lica svud.
Kasno, kasno i zaludu sve!
Tijelo bježi, ali miso ne će,
Niti ne zna iz tvog čara kud.

Kad ljubavlju sva čuvstva u slozi
Obnevide i planu u strast,
Gdje je lijeka tad ljubavi, gdje?
Lijek je samo izgorjet u njo'zi,
I ko pepeo s njome u grob past!

 

Franjo Marković

(1845. – 1914.)

OH, SIĐI NOĆI

O siđi slatka, tajanstvena noći.
U tvojoj svetoj, čarobnoj tihoći,
S drhćućim, vlažnim mjesečine trakom,
Što s blijedećim se ginuć grli mrakom,
Tihane vise trepćuć pokriva,
U snivajući dol se s visa sliva!
O dođi, noći, s lahorenjem bajnim,
Što cvijeće šaptom milo ljulja tajnim
Te grleć grud mu ljubazno šaputa
I mirisne mu rječce stresa iz skuta.
O dođi, noći, s tvoje rose ljeskom,
Što svodu tiho ispada nebeskom,
Te dol i vis biserci sjajni kriju,
Ko anđeoske da se misli siju.
O dođi, noći, s tvog otajstva čarom,
O dođi sjajna s tvojih zvijezda žarom,
Nek štitom božjim dvoma dragih sjaje,
Nek ljubavne im prve zagrljaje
Zvjezdovnim plaštem čuva i pokriva
I s cjelovima njihovim se sliva!
O dođi tiha, tajna, sveta noći,
O dođi, tad će i on, – i on doći.

(KOHAN I VLASTA, III., 75-96)

 

Hanibal Lucić

(1485. – 1553.)

JUR NI JEDNA NA SVIT VILA

Jur ni jedna na svit vila
     lipotom se već ne slavi,
     jer je hvale sve skupila
     vila, ka mi srce travi.
     Ni će biti, ni je bila,
     njoj takmena ka se pravi.
     Lipotom se već ne slavi
     jur ni jedna na svit vila.

Vrhu njeje vedra čela
     vridna ti se kruna vidi
     od kosice, ku je splela,
     kojom zlatu ne zavidi;
     svakomu je radost vela,
     kad ju dobro razuvidi.
     Vridna ti se kruna vidi
     vrhu njeje vedra čela.

Obrve su tanke i crne
     nad crnima nad očima,
     crne oči kada svrne,
     človik tugu prem da ima,
     tuga mu se sva odvrne
     za veselje, koje prima.
     Nad crnima nad očima
     obrve su tanke i crne.

Kako polje premaliti
ličca joj se ružom diče,
     ruža nigdar pri na sviti
     toli lipa ne izniče.
     Mladost će se pomamiti,
     koja no se za njom stiče.
     Ličca joj se ružom diče
     kako polje pramaliti.

Pri rumenih njeje usti
     ostao bi kuralj zada;
     zubići su drobni, gusti,
     kako biser, ki se sklada;
     slatku ričcu kad izusti,
     bi rek mana s neba pada.
     Ostao bi kuralj zada
     pri rumenih njeje usti'.

Blažen, tko joj bude grlit
     grlo i vrat bil i gladak;
     srića ga će prem zagrlit,
     živiti će život sladak;
     žarko sunce neće hrlit,
     da mu pojde na zapadak.
     Grlo i vrat bil i gladak,
     blažen, tko joj bude grlit.

Lipo ti joj ustrepeću
     prsi bilji sniga i mlika,
     tere oči na nje meću,
     ki žalosti išću lika,
     jer ne mogu slatkost veću
     umisliti do vik vika.
     Prsi bilji sniga i mlika
     lipo ti joj ustrepeću.

Prsti joj su tanci, bili,
     obli, duzi, ravni, prosti,
     gdi bi zelen venčec vili
     ali krunu od vridnosti,
     koga ne bi prihinili,
     od lefanće da su kosti?
     Prsti joj su ravni prosti,
     obli, duzi, tanci, bili.

Od svih gospoj, ke su godi,
     gospodšćina njoj se prosi;
     meu njimi jer kad hodi,
     toli lipo kip uznosi,
     bi rek tančec da izvodi,
     tim se ona ne ponosi.
     Gospodšćina njoj se prosi
     od svih gospoj, ke su godi.

Grihota bi, da se stara
      ova lipost uzorita,
     bože, ki si svim od zgara,
     čin', da bude stanovita,
     ne daj, vrime da ju shara
     do skončanja svega svita.
     Ova lipost uzorita,
     grihota bi, da se stara.

 

Milan Begović

(1876. – 1948.)

SONETI MILINJA

II.
Dvoranam sjajnim Boccadoro kuće
odzvanjale su frule i violini
u mekom skladu, strastveno i vruće:
oh, slatki moj menuett Boccherini!

Bila si nježna s čipkam' u bjelini,
vireći na me kroz lepezno pruće,
a noške tvoje plesnoj u vještini
brzahu – budeć u srcu čeznuće.

Držeći smjerno šešir na tri kuta,
sa napudranom perikom na glavi,
ručce tvoje ljubljah mnogo puta –

dok ozdol nujne frule i violini
spajahu naše duše u ljubavi.
oh, slatki moj menuett Boccherini!

 

Šiško Menčetić

(1457. – 1527.)

GOJIL SAM JEDAN CVIT

Gojil sam jedan cvit od moga života
     komu se u vas svit ne takmi ljepota,
     s kojim me razdruži nemila jedna zvir
     ter sa mnom svak tuži i žali moj nemir;
er veće na sviti nevolna mâ mlados
     ne more živiti od tuge za žalos,
     pokle izgubih jedini on cvitak
     ki veće jur ljubih negoli svoj žitak.

 

(ANTOLOGIJA HRVATSKOGA PJESNIŠTVA od davnina pa do naših dana, sastavio Ante Stamać; ŠKOLSKA KNJIGA, Zagreb, 2007.)