Vjekoslav Karas, Djed i unuk

Narodna poezija

ČA JE MORE

Ča je more
da bi bilo poje,
se bi gospe
težakinje bile,
po moru bi
naranže sadile,
mej naranže
drobnu mažuranu.

MORNAROVA LJUBA

Oj sokole, moj sokole,
ne vij mi se nada dvore,
ne budi mi draga moga;
trudan mi je i umoran!
Kada mi se on probudi,
molit ću ga, moj sokole,
da me sobom na put vodi.
Obdan ću mu za mornara
a u noći za ljubovcu.
Ako njega veslo izda,
evo moja desna ruka;
ako li ga jidro izda,
evo moja bila skuta;
ako li ga konop izda,
evo moje žute kose;
ako li ga jambor izda,
evo moga vitna struka.
Oj sokole, moj sokole,
ne budi mi draga moga!

LIJEPI IVE

Ive jaše kroz orašje.
Ive li je, sunce li je?
Konjik li je, vila li je?
Uzda li je, zvijezda li je?
Sedlo li je, srebro li je?

MITO ZA DJEVOJKU

Tanac tanca oholi Ivanac
z lepom Jelom pod jelvom zelenom:
„O, ma Jele, ne bi l' mene zela?“
„„A moj Ive, česa gledajući?““
„O, ma Jele, moje bele dvore.“
„„A moj Ive, to ni mito za me.““

Tanac tanca oholi Ivanac
z lepom Jelom pod jelvom zelenom:
„O, ma Jele, ne bi l' mene zela?“
„„A moj Ive, česa gledajući?““
„O, ma Jele, moje bele vole.“
„„A moj Ive, to ni mito za me.““

Tanac tanca oholi Ivanac
z lepom Jelom pod jelvom zelenom:
„O, ma Jele, ne bi l' mene zela?“
„„A moj Ive, česa gledajući?““
„O, ma Jele, na mene junaka.“
„„A moj Ive, to je mito za me!““

TRI KLOBUKA RASKLIMAO

Misec zajde, junak projde
prida dvore divojčine.
Vriskom konjić zavriskuje,
probudi se divojčica
pa proklinje mlad junaka:
„Prokled bio, mlad junače,
što mi razbi sanke moje,
sanke moje i sam svoje?“
Al govori mlad junače:
„Ne budali, divojčice,
što ti žališ sanke svoje,
a ne žališ trude moje;
troje čizme razdero sam
tvomu doru dolazeći,
tri klobuka rasklimo sam
tvom se rodu klanjajući!“

SAN SANJALA U BOSNI DIVOJKA

San sanjala u Bosni divojka,
Da zmaj leti priko polja ravna,
I sa zmajem dva goluba bila,
Za golubi tice svakojake.
Majka joj je sanak tumačila:
„Što si, ćerko, u sanku sanjala,
Da zmaj leti priko polja ravna,
Ono j' tvoje i milo i drago;
Što su ono dva goluba bila,
Ono su ti dva kuma vinčana:
Što su ono ptice svakojake,
Ono su ti gospoda svatovi!“

KRALJ ALBUS

Tiho je more kako kal,
po njem se vozi zlata plav,
va zlatoj plavi Albus kraj,
a š njim su mnoga gospoda.
Činjahu viće gospoda:
Čigova gora najviša?
Čigova juba najlipša?
Petrova gora najviša,
Pavlova juba najlipša.
Govori Pavlu Albus kraj:
„S tobun ću, Pavle, vičerat,
s tvojun ću Marun noćevat!“

„Poslal me, Mare, Albus kraj,
on hoće s manun vičerat,
a s tobun, Mare, noćevat.“
„„Ne boj se, Pavle, niš' toga.
Suseda čedo rodila,
dite ću zet ja za ruku
i zlatan prsten na ruku…““

Kad pride Pavlu Albus kraj,
Mare mu pride na sretaj,
v ruki z ditetom kumi se…
„Mislel san Maru jubiti,
sad mi se š njome kumiti…“
Darova Mari prsten zlat,
a Pavlu kumu sto dukat
i mladom čedu zlatan pas.
Ostal je Mari dobar glas.

DOJČIN PETAR I KRALJ MATIJAŠ

Vino pije Dojčin Petar, varadinski ban;
popio je trista dukat sve za jedan dan
i još k tome vrana konja, zlatan buzdovan.
Karao ga kralj Matijaš, zemlji gospodar:
„Bog t' ubio, Dojčin Petre, varadinski ban!
Bud ti popi trista dukat sve za jedan dan,
zašto popi vrana konja, zlatan buzdovan?“
Al besedi Dojčin Petar, varadinski ban:
„Ne karaj me, kralj Matijaš, zemlji gospodar!
Da si bio ti u krčmi gdje sam pio ja
i ljubio krčmaricu kojuno sam ja,
popio bi ravnu Peštu i sav Budim grad!“

TEŠKA KLETVA

Bodulčice, po bogu sestrice,
kad tancate, u noge gledajte,
ne gledajte u lice junačko,
as junaku vira i nevira,
dokod ljubi, dotad viru daje,
kad obljubi, onda viru 'zgubi,
kako i mene Karlović Ivane.
On se šeće po Levantu gradu,
i on meni bilu knjigu piše:
„Joženi se, ne ufaj se na me,
ja san za se drugu jubu naša.“
Boga tebi, Karlović Ivane,
postelja ti na dnu mora bila,
majka ti se u črno zavila.
Tebe ljuba nigdar ne ljubila,
kako si me mladu prevarija,
kako i onu jabuku rumenu,
i rumenu, a ne ugriženu,
i trganu, a ne uzrijanu!

VOZILA SE

Vozila se po moru galija,
u njoj sjedi okovan delija,
u ruci mu siv-zelen sokole,
u kljunu mu dva zrna bisera.
Gledala ga sa grada divojka,
al' govori okovan delija:
„Što me gledaš sa grada divojko?
Okovan sam, ljubit te ne mogu,
oženjen sam, uzet te ne mogu.“
Al' govori sa grada divojka:
„Ja ne gledam, da ti mene ljubiš,
nit' te gledam, da me mladu uzmeš,
već te gledam, da te nešto pitam:
čim ti svoje sokolove hraniš,
čim li hraniš, čim li ih napajaš?“
Al' govori okovan delija:
„Ne pitaj me, sa grada divojko!
Biser trunim, sokolove hranim,
suze ronim, sokolove pojim.“

TEŠKO RANJENI BRAT

Koja gora, Ivo,
koja gora, Ivane,
koja gora, brate Ivo,
razgovora nema!
Romanija, Ivo,
Romanija, Ivane,
Romanija, brate Ivo,
razgovora nema.
Dođi, brate Ivo,
dođi, brate Ivane,
dođi, brate, brate Ivo,
pa je razgovori.
I povedi, Ivo,
i povedi, Ivane,
i povedi, brate Ivo,
konja malenoga,
i na konju, Ivo,
i na konju, Ivane,
i na konju, brate Ivo,
brata ranjenoga,
i na bratu, Ivo,
i na bratu, Ivane,
i na bratu, brate Ivo,
sedamdeset rana.

OJ TI TOŽNI ČLOVEK

Oj ti tožni človek,
zakaj si na svetu?
Ti si tak na svetu
kak rosa na cvetu,
kak rosa na cvetu,
kak roža na vrtu.
Vetrek nam potpuhne,
rosicu otepe,
sunjčece pak greje,
rožica povene.
Zimica te stere,
bodec to prebode,
bodec te prebode,
smrca te pretegne.
Od tebe pobegne
oček i mamica,
oček i mamica,
bratec i sestrica.
Bratec i sestrica,
sva tva rodbinica.

(ZLATNA KNJIGA HRVATSKOG PJESNIŠTVA OD POČETAKA DO DANAS, Treće, prošireno izdanje, sastavio: Vlatko Pavletić, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1971.)