Šiško Menčetić

(1457. – 1527.)

VIŠNJI BOG NA NEBI

Višnji Bog na nebi, vladalac od zvizda,
                 što stvori sam sebi, kad nam ovo izda?

Dinko Ranjina

(1536. – 1607.)

KAŽE KOLIKO JE LAŽIVA PRIJAZAN
OD LJUDI DANAŠNJIH

    Tko hoće u miru provodit život svoj,
od prijatelj današnjih dalače sveđer stoj,
    er oni dotle ljube te i žele,
dokoli srećome tvojom se vesele,
    a kad pak u sreći tvoj vide prominu,
i oni tad zajedno š njom jednaga poginu.
    Svijet je ovi na njeki došao način sad
da u medu sve taji njekoji žestok jad.

Džore Držić

(1461. – 1501.)

U ČEM SE TKO VIDI, U TOM JE MIŠLJENJU

U čem se tko vidi, u tom je mišljenju,
    i svaki besidi o svomu življenju;
    još ki se čim ćuti, obrazom pokaže:
    trudni su jur puti da ličcem tko laže.

Gdi je mȍć očima tajat rane skrovno
    u sebi ke ima srdačce jadovno?
    Ar srce sve neće održat tužice,
    nu ih dil odmeće na oči ter lice.

I svak što ki ljubi od srca s veseljem,
    jur kade izgubi, ostane s dreseljem;
    i koga trg hrani, o trgu govori,
    a ranjen o rani ka ga većma mori.

Ovo jest naravom: kô gdi tko uživa,
    tuj mu sa svom slavom sva misal pribiva.
    Tač nima jur inu misal mê srdačce
    ner vilu jedinu ka mi je sunačce.

Razgovor nje želim i ufam imiti,
    krostoj se veselim na saj svit živiti;
    i tim se ne stidim, mâ mladost nu slavi
    nje lipos gdi slidim i u san i javi.

Nikola Nalješković

(1505./1508.? – 1587.)

ČUJTE, ŽENE KE IŠTETE

Čujte, žene ke ištete
    duši pokoj i mir steći,
    er bez truda i bez štete
    sad vam se će način reći.
Trjebuje vam u ljubavi
     da s iskrnjijem pribivate;
     to vam božji zakon pravi,
     koji dobro vi poznate.
Kad potreban stvar poželi,
     ke od veće vi imate,
    toj vam dobri zakon veli
    da nas njome ugledate.
Er kad žednijem piti date,
    i kad gole obučete,
    i studene ogrijevate,
    duši pokoj vi stečete.
Na vrata smo vam naprli,
    svaki nebog štapom kuca,
    od žeđe smo svi umrli,
    od studeni svaki puca.
Nu pozrite tuge naše,
    ter umorit nas nemojte,
    neg li mlake juhe vaše
    studenijeh nas vi napojte.
Na meku smo željni leći,
    željni malo juhe vruće,
    er bi svaki sad u peći
    uljezao u goruće.
Blago vam, er duše vaše
    lasno mogu pokoj steći
    jednom krincom vruće kaše
    a na odru vi ležeći.
Štape ove ne nosimo
    da ištemo od vas zlata;
    ogrijat se mi prosimo
    na čestita vaša vrata.
Nevoljni smo zabogari;
    sad možete raj dobiti
    udijeliv nam one stvari,
    ke vam neće manje biti.
Zatoj veće ne krsmajte,
    kad se raj steć lasno more;
    nevoljnijeh nas ugledajte,
    neće ni vam biti gore.

Ivan Bunić Vučić

(1591./1592. – 1658.)

VRHU SMRTI

Budi nam spomena: ljudcka su godišta
    vihar, plam i sjena, san, magla i ništa.
Vihar se zameće sred ljetne tišine,
    svijem svijetom uzkreće, nu dočas pak mine.
Plam slame uzgori, k nebesim uzlazi,
    nu brzo dogori i sam se ugasi.
Sjena nas sveđ slidi, nu kad smo u tmini
    tere se ne vidi, i sjene s nami nî.
San ludu uzkaže ida ima što žudi,
    nu pozna da laže kad se lud probudi.
Magla sve pokrije o zori, danu pak
    sva se opet sakrije kad sine sunčan zrak.
Ništa je sve brime, za danom noć hodi,
    za ljetim zle zime, svaka stvar prohodi.
Budi nam spomena: ljudcka su godišta
    vihar, plam i sjena, san, magla i ništa.

(ANTOLOGIJA HRVATSKOGA PJESNIŠTVA od davnina pa do naših dana, sastavio Ante Stamać; ŠKOLSKA KNJIGA, Zagreb, 2007.)